U novembru 2024. godine srušila se nadstrešnica na železničkoj stanici u Srbiji, usmrtivši 16 ljudi. Najverovatniji uzrok lošeg rada bila je korupcija. Izbili su ogromni protesti, a nezavisni novinari su izveštavali o njima.
Neke su potom pretukli nasilnici dok su policajci posmatrali. Polovinu su pretukli policajci. U 2025. godini u Srbiji je bilo najmanje 91 fizički napad na novinare, prema podacima Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS). Napadači se retko kažnjavaju, što „podstiče nove zločine protiv novinara“, kaže Jelena Petković, lokalni stručnjak za bezbednost medija.
Srbija ima sva obeležja demokratije. Ne zatvara novinare zbog onoga što pišu. Pa ipak, na desetine načina im otežava posao i život, osim ako ne podržavaju vladu.
KRIK, istraživački medij koji često otkriva korupciju u srpskoj vladi, pogođen je sa više od 30 tužbi u poslednjih nekoliko godina, od kojih je 17 tekućih, kaže Stevan Dojčinović, urednik. Mora da provodi i do pet dana mesečno na sudu. Zvanični mediji ga optužuju da radi za CIA i za Džordža Soroša, jevrejskog milijardera. Kružile su lažne fotografije njega sa šefom bande, kao i prave, intimne fotografije namenjene da ga osramote. „To je uzelo ogroman, težak danak“, kaže on.
U međuvremenu, svi zemaljski emiteri su pod kontrolom države ili u vlasništvu prijatelja desničarskog populističkog predsednika Aleksandra Vučića, pa govore ono što on želi. Zoran Kusovac, medijski konsultant, prepričava da se prijateljica razvela od svog muža TV urednika delimično zato što su joj dosadili noćni pozivi gospodina Vučića.
Širom sveta, sloboda medija je u povlačenju. Na indeksu koji je osmislila organizacija Reporteri bez granica (RSF), globalni rezultat je od 2014. godine pao sa 67 od 100 (gde je Amerika danas) na ispod 55 u 2025. godini (loše kao i u Srbiji). „Po prvi put u istoriji Indeksa, uslovi za bavljenje novinarstvom su „teški“ ili „veoma ozbiljni“ u više od polovine zemalja sveta i zadovoljavajući u manje od jedne od četiri“, kaže RSF. Drugi otkrivaju sličan trend. Podaci V-Dem, istraživačkog projekta sa sedištem u Švedskoj, ukazuju na to da se globalni prosek pogoršao od 2004. godine sa 0,66 (na skali od 0 do 1) na 0,49, što je otprilike razlika između Meksika i hinduističko-nacionalističke Indije danas.
Nijedna vest nije pogodna za štampanje
Najveći pad se ne dešava u diktaturama, gde je pravo novinarstvo dugo bilo gotovo nemoguće, već na mestima koja se i dalje predstavljaju kao demokratska. Tipično, vlade takvih mesta ne pokušavaju da u potpunosti uguše kritike. Umesto toga, iskrivljuju podsticaje za sakupljače vesti, tako da obični ljudi čuju mnogo hvalospeva vladajuće stranke i samo povremene naznake neslaganja. Cilj je da se moćni zadrže na vlasti i smanji kontrola nad načinom na koji je zloupotrebljavaju.
Analiza časopisa „The Economist“ otkrila je jake veze između ućutkivanja medija i korupcije. Posmatrajući 80 godina podataka iz oko 180 zemalja koje je prikupio V-Dem, otkrili smo da je smanjenje slobode medija u datoj zemlji snažan prediktor da će se korupcija u toj zemlji naknadno pogoršati (videti grafikon 1). Ovo je ostalo tačno čak i nakon korekcije za prošle i sadašnje nivoe korupcije, promene prihoda i svetske trendove.
Ovo je više od slučaja poklapanja loših stvari. Naša analiza je vremenska: ona testira da li promena jedne promenljive pouzdano predviđa buduću promenu druge. U statističkom žargonu, ovo se naziva „Grendžerova uzročnost“ – i pronašli smo je u izobilju.
U odsustvu istraživačke štampe, zvaničnicima je lakše da pronevere novac neprimećeno ili da sklapaju zgodne dogovore bez otpora. Statistička veza je značajna: pod jednakim uslovima, zemlja u kojoj sloboda štampe opada sa nivoa Kanade na nivo Indonezije, predviđa se da će doživeti pad u korupciju ekvivalentan Irskoj koja postaje Letonija.
Sa strahom i naklonošću
I čini se da postoji povratna sprega: porast korupcije je takođe dobar pokazatelj da će mediji potom postati manje slobodni, možda zato što kada oni na vlasti imaju mnogo toga da sakriju, imaju dodatni razlog da ućutkaju radoznale hakere. „Ako izveštavamo o korupciji... naši novinari su doksirani“, kaže Vahju Djatmika, izvršni direktor Tempa, nedeljnika u Indoneziji. Jednom je poslata odsečena svinjska glava, drugi su primili desetine nenaručenih isporuka hrane, što je podsetnik da moćnici o kojima izveštavaju tačno znaju gde da ih pronađu.
Ove povratne sprege uvećavaju štetu, što znači da se puna cena loših politika oseća samo postepeno. Institucije imaju inerciju: naš model implicira da je u proseku potrebno otprilike četiri godine nakon suzbijanja medija da bi se pojavila samo polovina eventualnog porasta korupcije. Vođa može danas da ućutka štampu, ali birači možda neće primetiti naknadni porast prevara sve do posle sledećih izbora.
Još jedna dinamika je da kako se sloboda medija smanjuje, elite su manje sklone da ponude razumna opravdanja za svoje politike (videti grafikon 2). I ovo takođe obično prethodi povećanju korupcije. To se uklapa sa porastom populizma širom sveta, pokreta koji se više oslanja na emocije nego na razum. Populistički lideri obično pokušavaju da oslabe institucionalne kontrole sopstvene moći, uključujući medije; a to otvara vrata za mito i zloupotrebu.
Uzevši zajedno, naša statistička analiza pokazuje da populistička politika, korupcija i stiskanje kritičkih medija ne samo da idu zajedno, već se međusobno pojačavaju. Vlade koje danas ograničavaju medije vladaće gore sutra.
Mnogo zemalja je na ovom opasnom putu. „Veliki pomak koji smo videli poslednjih godina je usvajanje mnogih tehnika koje smo tradicionalno viđali u autoritarnim režimima od strane navodno demokratskih zemalja“, kaže Džodi Ginzberg, šefica Komiteta za zaštitu novinara, nadzornog tela. Ove tehnike obično ne dovode do zatvaranja ili ubistva novinara. Umesto toga, one se obično dele u tri glavne kategorije: retoričke, pravne i ekonomske.
Retorički trik je pretvarati se da kritički nastrojeni novinari predstavljaju pretnju naciji. Autokratski režimi to odavno rade; sada to rade i mnogi izabrani lideri. Gospodin Vučić opisuje neulizivačko izveštavanje kao „čisti terorizam“. Argentinski predsednik, Havijer Milei, ističe frazu „Ne mrzimo novinare dovoljno“. Pristalice vladajuće stranke Indije nazivaju kritičke novinare „prestitutkama“ (presstitutes).
Donald Tramp je nedavno objavio da je „buntovničko, možda čak i izdajničko“ od strane Njujork tajmsa da objavljuje „lažne“ izveštaje kako bi „klevetali i ponižavali predsednika Sjedinjenih Država“. Dodao je: „Oni su pravi neprijatelji naroda i trebalo bi nešto da preduzmemo povodom toga.“ Bela kuća objavljuje listu „medijskih prestupnika“, navodeći pojedinačne reportere koje optužuje za laganje, zloupotrebu ili „levičarsko ludilo“.
Takva neviđena retorika američkog predsednika pogoršava već neprijateljsku atmosferu prema reporterima. Poverenje Amerikanaca u medije je na najnižem nivou ikada, prema podacima Galupa. Samo 8% republikanaca u Americi veruje da će izveštavati fer ili tačno, u odnosu na 33% 2007. godine, kada je predstavljen iPhone, što je uvelo doba mamaca za bes.
Trampova demonizacija novinara narušava tabu o drugim političarima koji rade isto, kaže gđa Ginzberg. „Trampov udžbenik prihvataju globalni lideri svuda“, slaže se Tibo Brutin, šef RSF-a.
Zapaljivi govori na vrhu mogu podstaći digitalne rulje da uznemiravaju reportere. Novinarke snose najveći teret: globalna studija UNESCO-a otkrila je da je 75% njih doživelo zlostavljanje na mreži, a 42% je lično pretrpelo uznemiravanje ili pretnje nasiljem. Kada su žrtve pitane ko je podstakao zlostavljanje, najčešći odgovor, posle anonimnih krivaca, bio je „politički akteri“.
U skoro svakoj demokratiji, sloboda izražavanja je zagarantovana zakonom. Stoga bi vladama trebalo da bude teško da koriste krivično pravo kao batinu protiv novinara. Ali one pronalaze zaobilazna rešenja. Jedno je korišćenje građanskog prava. Poslednjih godina u Evropi je došlo do porasta broja zlonamernih tužbi plutokrata, čiji je cilj bio da bankrotiraju dosadne novinare ili osakate medijske kuće. Izveštaj iz 2023. godine nabrojao je više od 800 tužbi, dodajući da je ovo samo „zagrebalo površinu... problema“. Gospodin Tramp je prihvatio ovu taktiku, tužeći ABC, BBC, CNN, Njujork tajms i druge, ponekad zahtevajući milijarde dolara odštete.
Još jedan poduhvat je da se medijske kompanije pogode zakonima koji nisu povezani sa novinarstvom. U septembru je turska vlada preuzela kontrolu nad Can Holding-om, konglomeratom koji obuhvata televizijske stanice, optužujući ga za utaju poreza i pranje novca. U Tanzaniji, gde je predsednica Samija Suluhu Hasan preuzela vlast 2021. godine obećavajući liberalne reforme, novinari su uhapšeni zbog „izdaje“ dok su izveštavali o očigledno nameštenim izborima u oktobru.
Optužujući novinare za uobičajene zločine, vlade mogu širiti ideju da su nepouzdani. Takođe mogu zastrašiti druge i naterati ih da se samocenzurišu. „Ono što je uvek teško izmeriti su priče koje se ne pišu ili pitanja koja se ne postavljaju jer se ljudi plaše“, kaže gđa Ginzberg.
Digitalna tehnologija je promenila šta znači biti novinar, omogućavajući svakome ko ima telefon da širi šokantne snimke potencijalno globalnoj publici. Zli režimi ispravno ovo vide kao pretnju i uzvratili su široko formulisanim zakonima o internetu koji se mogu upotrebiti kao oružje protiv kritičara. Nekoliko njih zabranjuje širenje „lažnih vesti“, što na nekim mestima znači svaku izjavu koju vlada poriče. Novi zakon u Zambiji kriminalizuje „neovlašćeno otkrivanje“ „kritičnih informacija“, definisanih kao sve što se „odnosi na javnu bezbednost, javno zdravlje, ekonomsku stabilnost [ili] nacionalnu bezbednost“.
Indeks Fridom Hausa, američkog tink-tenka, otkriva da je sloboda interneta opadala širom sveta 15 godina zaredom. Ovo nije samo slučaj autokrata koji isključuju internet tokom protesta (kao u Iranu u januaru) ili izbora (kao u Ugandi istog meseca). U protekloj godini, polovina od 18 zemalja koje su ranije označene kao digitalno „slobodne“ (od 72 ocenjene) pokazala je manji rast. Globalno, najdoslednije pogoršanje u poslednjih 15 godina bilo je u meri „da li su onlajn izvori informacija manipulisani od strane vlade ili drugih moćnih aktera“. Mnogi koriste veštačku inteligenciju da bi kreirali lažne provladine priče na lažnim sajtovima koji izgledaju kao poznati informativni mediji.
Poslednja kategorija prisile, ekonomska, posebno je moćna jer vlade imaju mnogo novca, a medijske firme obično nemaju. U 160 od 180 zemalja koje je ispitivao RSF, novinski mediji mogu postići finansijsku stabilnost „sa teškoćama“ ili „nikako“.
U Indoneziji je kvalitet novinarstva opao u poslednjih pet ili šest godina „uglavnom zbog finansijskog pritiska“, kaže gospodin Djatmika iz Tempa. Vladino oglašavanje ide medijima koji se ulaguju. Veliki privatni oglašivači izbegavaju kritičke medije, iz straha da će uznemiriti političare. Oni „ne vide Tempo kao bezbedan brend zato što se bavimo istraživačkim novinarstvom“.
Kada donatori ili nevladine organizacije podržavaju nezavisne medije, vlade donose zakone protiv „stranih agenata“ kako bi ih ograničile, trik koji je savladao Vladimir Putin. Još jedna prevara je da se nateraju prijateljski nastrojeni tajkuni da kupe i ukrote kritičke medije.
Kada se kombinuje nekoliko ovih tehnika za gušenje štampe, efekat može biti ogroman. U Indiji, najvećoj demokratiji na svetu, novinari su u teoriji slobodni da izveštavaju šta žele. Ali oni koji žele da razotkriju zloupotrebe vladajuće hindu-nacionalističke Indijske stranke (Bharatiya Janata Party) suočavaju se sa olujom obeshrabrenja. Abhinandan Sekri, šef Newslaundry-ja, digitalne novinske grupe u Delhiju, kaže da je dobio zvanična obaveštenja da su on ili njegova firma osumnjičeni za utaju poreza oko 80 puta u poslednje četiri godine. Provladine medijske firme tuže Newslaundry zbog „klevete“ i „kršenja autorskih prava“ kada kritikuje njihovu pristrasnost. Poreski službenici vrše racije u njihovim kancelarijama, a policija upada da ispita gospodina Sehrija – jednom šest sati, drugi put 13.
Gospodina Sehrija je teško maltretirati. Kaže da može da nastavi da radi svoj posao jer u njegovom životu nema ničeg sumnjivog, nema ženu ni decu o kojima bi trebalo da brine, hindus je i potiče iz privilegovanog porekla, tako da poznaje advokate koji će ga zastupati besplatno. Ipak, naporno je braniti. A većina novinara je mnogo podložnija pritisku nego on.
Oni koji su najviše izloženi riziku „nisu poznate ličnosti u Delhiju“, kaže gospodin Sehri; oni su ti koji „otkrivaju sumnjive aktivnosti nekog lokalnog bogočoveka u malom selu“. Neki bogočoveci mogu biti osvetoljubivi. Džagendra Sing, koji je pisao o navodnim vezama između političara u Utar Pradešu i „peščane mafije“, koja krade kamione peska sa javnog zemljišta i prodaje ga cementarama, preminuo je od opekotina nakon posete policije. Policija je saopštila da je u pitanju bilo samoubistvo.
Nezavisno novinarstvo opstaje u Indiji, u onlajn medijima kao što su Wire i Caravan, i na društvenim mrežama i YouTube-u. Ali svaki novinar se suočava sa izborom: između života u oskudici i opasnosti govoreći istinu, ili života finansijske i fizičke bezbednosti koji hvali vladu.
Skoro svi intervjuisani za ovaj članak primetili su promenu stava prema slobodi štampe u Beloj kući. Američki domaći medijski ekosistem je dovoljno sofisticiran i pluralistički da se nosi sa tim, ali američka politika takođe utiče na zemlje gde je novinarstvo nesigurnije. Orhan Mamad, urednik Mejdan TV-a, nezavisnog medija iz Azerbejdžana, korumpirane petro-države na Kavkazu, kaže da je predsednik Ilham Alijev ranije puštao političke zatvorenike zbog pritiska Amerike. Ali ove godine pritisak je prestao, žali se gospodin Mamad; porodica gospodina Trampa ima poslovne veze sa azerbejdžanskom elitom, a gospodin Alijev ga je mudro podržao za Nobelovu nagradu za mir.
Demokratija umire u mraku
„Kada se Tramp vratio na vlast 2025. godine, Alijev je sve zatvorio. Oko 100 novinara je pobeglo ili je u zatvoru. Shvatili smo da više ne možemo da radimo ni sa kim unutar zemlje. Bilo je previše opasno za njih.“ Taktika gospodina Alijeva je „užasna“, kaže on. „Svaki put kada neko bude uhapšen, mora da preda svoj telefon i računar. Vlada će potom objaviti lične fotografije pronađene na njima.“
Amerika je ranije finansirala stotine nezavisnih medijskih grupa u zemljama sa krhkim građanskim slobodama. Gospodin Tramp je zamrznuo to finansiranje, osujećujući Mejdan, između ostalog. „Moramo da smislimo kako da platimo sudske troškove, hranu i osnovne potrepštine naših kolega u zatvoru“, kaže gospodin Mamad. U avgustu je čovek koga je Mejdan angažovao da isporučuje zalihe zatvorenim novinarima uhapšen zbog „šverca novca“.
Život je postao toliko težak za nezavisne novinare u nekim zemljama da mnogi, poput gospodina Mamada, rade iz inostranstva. Na konferenciji takvih prognanika u Kuala Lumpuru, raspoloženje je bilo sumorno. Prisutni su bili zabrinuti zbog teškoća izveštavanja na daljinu. Informacije je teško prikupiti; telefoni možda nisu bezbedni.
Od skandala sa špijunskim softverom Pegaz 2021. godine, kada je otkriveno da su uređaji mnogih novinara bili oštećeni izraelskim softverom, bilo je teško ubediti uzbunjivače bilo gde da razgovaraju sa novinarima. „Jedan izvor mi je rekao: 'Sada znam zašto je moja žena izgubila posao u vladi'“, seća se Nelson Rauda, novinar iz El Salvadora čiji je telefon hakovan.
Čak ni prognanstvo nije uvek bezbedno. Nekoliko režima ućutkuje kritičare iz daljine. Iran je angažovao ubicu u Njujorku da pokuša da ubije Masiha Alinedžada, iranskog novinara koji se zalaže za prava žena. Belorusija je otela putnički avion da bi zarobila Ramana Prataseviča, disidentskog urednika, 2021. godine. Od tada, kaže gospodin Mamad, svi prognani novinari brinu da će im letovi biti preusmereni. Što se tiče gospodina Prataseviča, nakon dve godine u pritvoru, on sada hvali korumpiranu diktaturu koja ga je otela.
Tekst prenet sa portala magazina The Economist.
Prevod uz pomoć VI.