Može se slobodno reći da je reč o zaslužnom građaninu naše zemlje, kojeg krase moral i integritet – osobine koje su, nažalost, postale retkost, posebno u strukturama iz kojih dolazi. Za razliku od mnogih njegovih bivših kolega koji su izabrali ćutanje ili komfor, on je izabrao javnost, odgovornost i doslednost sopstvenim principima.
U vremenu kada su poverenje u institucije i bezbednost novinara ozbiljno poljuljani, a pritisci i pretnje sve učestaliji, što svakodnevno možemo da vidimo i na ulicama širom Srbije, njegov glas ima posebnu težinu. Kao neko ko poznaje sistem iznutra, ali mu više ne pripada, govori otvoreno, bez kalkulacija, svesno preuzimajući lični rizik.
U intervjuu koji sledi govori o pretnjama upućenim njegovoj porodici, o porukama zastrašivanja, o odnosu institucija prema novinarima i uzbunjivačima, ali i o ličnoj odluci da, uprkos svemu, ne ćuti.
Predraže, možete li detaljno opisati incident sa Viber video pozivima koje su 15. februara 2026. godine primile vaša supruga i desetogodišnja ćerka? Šta ste videli i kako ste reagovali u tom trenutku?
Nakon pretnji koje sam dobio u komentaru na moj tekst objavljen u nedeljniku „Radar“, a koji se odnosi na UKP, nekih dvadesetak minuta posle ponoći na broj telefona čiji sam ja vlasnik, a koristi ga moja supruga, preko aplikacije „Viber“, sa broja telefona koji pripada hrvatskom operateru, meni nepoznat muškarac uputio je video poziv sa eksplicitnim sadržajem. Nakon što sam blokirao navedeni kontakt, isti broj je video pozivom pozvao broj telefona čiji sam takođe ja vlasnik, a koji koristi moja desetogodišnja ćerka.
Primećeno je da nepoznato lice nije kontaktiralo vas lično, već isključivo ženske članove vaše porodice. Kako tumačite taj izbor meta?
Apsolutno sam siguran da je nepoznato lice koje je pozivalo, i pored toga što se svi brojevi telefona vode na mene, tačno znalo da navedene brojeve koriste moja supruga i dete, a ovakav izbor meta je usmeren na zastrašivanje dok se meni šalje jasna poruka da bi trebalo da prestanem da pišem, objavljujem tekstove i uzbunjujem javnost.
Prethodno ste doživeli pretnju kroz komentar na sajtu nedeljnika Radar, potpisan pseudonimom „Slučajni prolaznik“, u kojem se navodi da bi „trebalo da šetate pored zaleđenog Dunava u ovo zimsko nevreme“. Kako ste protumačili tu poruku i da li je uticala na vašu procenu lične bezbednosti?
Poruku sam protumačio kao pretnju. Svima je poznato čiji je leš izvađen iz navedenog Dunava kao i da navedeni slučaj nije u potpunosti rasvetljen. Što se tiče moje lične bezbednosti mislim da sam od strane države davno „pušten niz vodu“ kao jedan od inspektora koji je bio član Radne grupe za rasvetljavanje ubistava novinara Slavka Ćuruvije i Milana Pantića. Dovoljna je činjenica da je Apelacioni sud u Beogradu doneo presudu, koja je sada pravosnažna i izvršna, da sam od strane starešina SBPOK-a mobingovan dok sam radio na predmetu Ćuruvija, da nisam od MUP-a dobio pištolj prilikom odlaska u penziju, da niko od trojice inspektora koji su radili na navedenom slučaju, a svi su penzionisani, nema dozvolu za nošenje oružja, da mi je pre objavljivanja autobiografskog romana „Operativac“ pripadnik BIA dao savet da je pametnije da se okrenem crkvi i poklonio mi tri ikone, za mene, za suprugu i za ćerkicu, nazvavši je po imenu…
Da li smatrate da postoji jasna povezanost između ovih incidenata i vašeg novinarskog rada, uključujući tekstove i javne nastupe?
Apsolutno sam siguran da postoji povezanost i da sve navedeno ima veze sa predmetima na kojima sam radio kao pripadnik SBPOK-a kao i sa mojim novinarskim radom jer u svojim tekstovima i javnim nastupima imam kritički osvrt na postupanje policije i postupanje vlasti, kako na republičkom tako i na lokalnom nivou.
Kako su ovi događaji uticali na osećaj bezbednosti vaše porodice i na vašu ličnu sigurnost?
Brinem za bezbednost svoje porodice i sebe jer u poslednje vreme trpim pritiske i na lokalu. U prethodnom periodu moju bezbednost je proveravala Jedinica za obezbeđenje određenih ličnosti i objekata (JZO) koji su dali nalog policijskim službenicima PS Stara Pazova. Od mene se krije ko je proveravao moju porodicu i mene lično, JZO-u su dostavljeni netačni podaci. Išlo se toliko daleko da je PS Stara Pazova mojim advokatima na ime troškova platila preko 600.000 dinara jer mi nisu u zakonom propisanom roku dostavljali odgovore na moje zahteve niti su mi dozvoljavali uvid u predmet. Kao primer navodim da je PS Stara Pazova uputila izveštaj da moja porodica nije bezbednosno ugrožena, da bi par dana nakon izvršenih provera, kada su trebali da mi dostave poziv PU za grad Beograd, odgovorili da uopšte i ne živim na adresi koju su prethodno proveravali. Pripadnici Sektora unutrašnje kontrole, iz meni nepoznatog razloga, nisu hteli da utvrde propuste u radu policijskih službenika PS Stara Pazova.
Koje konkretne korake ste preduzeli nakon oba incidenta? Da li ste ih prijavili nadležnim institucijama i kako ocenjujete njihovu dosadašnju reakciju?
Ja nepopravljivo verujem u institucije. Obratio sam se Višem javnom tužilaštvu u Beogradu i MUP-u Republike Srbije. Takođe, obratio sam se i ministru policije kome sam se obraćao desetak puta do sada sa molbom da me primi na razgovor. Na žalost, kao i svakog puta nisam dobio nikakav odgovor. Zahvalan sam NUNS-u, Veranu Matiću, ANEM-u, Stalnoj radnoj grupi za bezbednost novinara na brzoj reakciji i svima koji su objavili vest. Mislim da je jako bitno da javnost bude upoznata sa ovakvim situacijama. Takođe, zahvalan sam i Beogradskom centru za bezbednosnu politiku (član sam Mreže integriteta BCBP) jer su se oglasili i traže rasvetljavanje slučaja.
S obzirom na to da ste penzionisani major MUP-a Republike Srbije, bivši pripadnik Uprave kriminalističke policije, SBPOK-a i Radne grupe za rasvetljavanje ubistava Slavka Ćuruvije i Milana Pantića, da li smatrate da vaša profesionalna prošlost dodatno utiče na ozbiljnost i karakter pretnji koje danas dobijate?
Povodom jako osetljivih predmeta na kojima sam radio i u kojima sam dokazao povezanost organizovane kriminalne grupe sa vrhuškom MUP-a, ja trpim pritiske još od 2011. godine što je u potpunosti objašnjeno u mojoj tužbi za mobing. U navedenom postupku me je zastupao Komitet pravnika za ljudska prava – YUKOM kojima sam bezgranično zahvalan jer su mi pomogli kad sam ostao sasvim sam. Što se tiče rasvetljavanja ubistva novinara svi znamo kako se postupak završio. Dobro je da smo još uvek, svi koji smo radili na navedenom predmetu, živi.
Imajući u vidu vaše iskustvo u borbi protiv organizovanog kriminala, kako procenjujete bezbednosni rizik u situaciji kada se targetira novinar i njegova porodica?
Svedoci smo šta se dogodilo Slavku Ćuruviji. Svi znamo da ga je služba Resora državne bezbednosti pratila do samog ubistva. Znamo kako je završio Milan Pantić iz Jagodine. Postoje novinari koji godinama žive pod zaštitom. Svima je jasno šta trenutno proživljava Veran Matić. Pamtimo utakmice gde skandiraju Brankici Stanković da će proći kao Ćuruvija. Napravljen je spisak od 45 lica među kojima je najviše novinara koji se stigmatizuju i označavaju kao neprijatelji države.
Da li vas činjenica da ste radili na rasvetljavanju ubistava novinara dodatno obavezuje da javno govorite o pritiscima i pretnjama, uprkos ličnom riziku?
Moj profesionalni i moralni kodeks me obavezuju da ne ćutim. Jean Paul Sartre je rekao – „Svaka reč ima svoje posledice. Svako ćutanje – takođe. U ovakvim vremenima ćutanje je neprihvatljivo.“
Da li imate indicije ko bi mogao stajati iza ovih pretnji ili šta smatrate da je motiv ovakvog zastrašivanja?
Postupajući tužilac je obavio razgovor sa mnom u vezi prvog slučaja. Takođe, dostavio sam tužilaštvu i određena dokumenta. Mislim da ne treba neki poseban motiv ali sam siguran da je zbog mog pisanja. Onaj ko misli drugačije i čiji se glas za nijansu dalje čuje, označava se kao neprijatelj. Napominjem i da mi je od strane Višeg javnog tužilaštva u Beogradu dodeljen status spoljnog uzbunjivača kao i da su se moja uzbunjivanja pokazala kao osnovana. Kako sam otvoreno stao na stranu studenata u poslednjih godinu dana trpim neprijatnosti i u mestu gde živim što mogu da povežem sa mojim angažovanjima.
Kako ocenjujete odnos institucija prema pretnjama novinarima danas, u poređenju sa periodom kada ste vi bili deo sistema?
U svakom segmentu, mislim da se ne radi toliko o urušavanju svih institucija već o nikada nižem stepenu poverenja u institucije. Ja nemam dobra iskustva u postupanju institucija prema meni dok sam bio pripadnik UKP, SBPOK. Nadam se da će institucije reagovati u vezi pretnji koje dobijam kao novinar. A statistika kaže da nikada nije bilo više napada na novinare nego u proteklih godinu dana.
Na koji način ovakvi incidenti utiču na slobodu medija u Srbiji i da li postoji rizik da zastrašivanje novinara postane normalizovana pojava?
Rekli ste jednu strašnu, ali bojim se istinitu konstataciju. Čini mi se da je zastrašivanje novinara, na žalost, postalo normalna pojava.
Da li smatrate da ovakvi napadi predstavljaju poruku ne samo vama lično, već i svim novinarima i profesionalcima koji se bave osetljivim temama iz oblasti bezbednosti i organizovanog kriminala?
Ovo je poruka svima koji misle drugačije i glasno pričaju o tome.
Šta planirate u pogledu lične zaštite i zaštite porodice dok institucije vode postupak?
Ja sam sebe odavno prežalio, prvo na ratištu pa onda u službi. Ja ostajem i nastavljam da se borim protiv vetrenjača. Suprugu, koja je takođe penzionisani major policije, bivši forenzičar Nacionalnog centra za kriminalistiku i ćerku koja pohađa četvrti razred osnovne škole planiram da dislociram iz Srbije jer očigledno nemamo nikakvu zaštitu.
Koju poruku biste uputili građanima, kolegama novinarima i nadležnim institucijama u vezi sa zaštitom novinara i borbom protiv pretnji i zastrašivanja?
Nemojte da vas se deca stide…
Tekst prenet sa portala Pazovačke.
Autorka: Stanislava Babin