Ko se plaši presude za ubistvo Slavka Ćuruvije? Hronika beščašća tokom istrage i procesa dugih skoro četvrt veka

Objavljeno: 21.11.2022.

Suđenje za ubistvo novinara i izdavača Dnevnog telegrafa i Evropljanina, Slavka Ćuruvije, koje od podizanja optužnice traje osam godina, seli se 5. decembra po drugi put u Apelacioni sud. Više od 23 godine posle zločina, apelacija će odlučiti o sudbini ne samo ovog procesa, već će doneti konačnu presudu koja će snažno uticati i na sudbinu nezavisnog sudstva i novinarstva Srbiji. 

Piše: Perica Gunjić

Pokazaće se i da li su bar neke institucije u zemlji ostale van domašaja još uvek moćnih delova "duboke države" devedesetih, koje poslednjih godina sve intenzivnije pokazuju da i dalje imaju uticaj na politiku i medije. 

Suđenje za ubistvo novinara koji se upravo tim mračnim delovima društva suprotstavljao nije ostalo bez njihovog snažnog pečata.

Pravosnažna presuda, koju će apelacija doneti, pokazaće i da li Srbija ostaje u neslavnom društvu zemalja u kojima se najteži zločini nad novinarima ne kažnjavaju. Posebno kada postoje dokazi da je u te zločine umešana država. Kao što je slučaj i sa ubistvima Slavka Ćuruvije i Milana Pantića i u opstrukciju istrage koja je dovele do toga da se nikad ne razjasne okolnosti smrti Dade Vujasinović.

Ništa nije drugačije ni sa istragama postavljanja bombe na prozor Dejana Anastasijevića 2007. godine, prebijanja Željka Matorčevića 2018, pa ni sa donošenjem konačne presude za paljenje kuće Milana Jovanovića, procesa koji se otegao četiri godine posle zločina, uz redovnu opstrukciju suđenja i novo maltretiranje i ponižavanje žrtava.

Duge kandže devedesetih

Ni petnaestogodišnja istraga, ni osmogodišnje suđenje optuženima za ubistvo Slavka Ćuruvije nisu izvučeni iz kandži devedesetih. Oni ne pokazuju samo koliko je žilava tajna služba, korišćena za likvidaciju političkih protivnika režima Slobodana Miloševića, već i to da sistem vrednosti suštinski nije promenjen. Oni koji su ubijali u ime države 23 godine kasnije su i dalje na razne načine zaštićeni, otvoreno se izruguju žrtvama i vrednostima za koje su se one borile, dok porodice žrtava mogu samo da sanjaju o pravednom kažnjavanju zločinaca i javnom izvinjenju zvaničnika.

Ubistvo Slavka Ćuruvije nije samo delo kriminalizovanih delova Resora državne bezbednosti - država je sredinom 1998. godine ceo svoj aparat angažovala da se obračuna sa njim i svima koji su sa njim radili u Dnevnom telegrafu i Evropljaninu.

Progon je počeo sa najviših mesta - iz vlade, sa skupštinske govornice, iz državnih medija (Politika, Politika ekspres, Večernje novosti i RTS pre svih), uključena je policija, tajna služba, pravosuđe, poreska uprava... 

Podsticaj su dali oni koji su tada odlučivali o životu i smrti - porodica Milošević - Marković. Mirjana Marković, supruga Slobodana Miloševića, je na konferenciji Univerzitetska levice, u novembru 1998, nepunih pet meseci pre ubistva, govorila o izdavaču koji je rekao kako Srbiju treba bombardovati da bi se Srbi opametili. Nije izgovorila ime izdavača, ali su svi znali na koga misli i čije su novine tih meseci drastično kažnjavane i zabranjivane. Presuda je doneta i poruka poslata svima koji samo čekaju signal da krenu u hajku.

Ta laž o prizivanju bombardovanja je toliko puta ponavljana da se širi i danas, i u sudnici, i u medijima i po društvenim mrežama. To je samo jedan od načina na koji danas žive devedesete.

Pet dana pred ubistvo, 6. aprila 1999, u vreme kada je Milan Radonjić, novopostavljeni načelnik beogradskog centra RDB-a organizovao praćenje i prisluškivanje Ćuruvije, u Politici ekspres je objavljen tekst Miroslava Markovića "Ćuruvija dočekao bombe", verovatno najsramniji u moru sramotnih u istoriji srpskog novinarstva. 

Kućni prijatelj porodice Milošević–Marković, Dragan Hadži Antić, direktor i glavni urednik Politike, Martiću je „naredio“ (kako je urednik Ekspresa svedočio pred sudom), da objavi tekst kojim će Ćuruviju proglasiti za „izdajnika zemlje“, „slugu Zapada“ koji podržava bombardovanje.

Tekst se završava rečima: „A ako su se nadali da će njihova izdaja biti zaboravljena, uzalud su se nadali“.

Pročitan je i u udarnoj informativnoj emisiji, Dnevniku Radio-televizije Srbija.

Medijska priprema izvršena.

Ćuruvija je, prema svedočenjima pripadnika tajne službe, svakodnevno prisluškivan još od avgusta 1998, medijski linčovan, novine su mu zabranjene, kažnjavan je, prema sramotnom Zakonu o informisanju, milionskim iznosima koji su morali da budu plaćeni odmah, novac mu je skidan sa računa, osuđen je, zajedno sa dva novinara Dnevnog telegrafa, na zatvorsku kaznu, nepoznate osobe su ga napale u centru Beograda, zaplenjena mu je imovina uz asistenciju više do 30 policajaca, porodicu i prijatelje je policija držala u kućnom pritvoru dok su iznosili stvari iz stana, direktoru DT-a Ivanu Tadiću odneli su sve iz kuće, ostavili su samo krevetac sa bebom.

Dakle, nije to bila samo Služba. Stotine ljudi je u ovom progonu učestvovalo. Niko od njih do danas nije kažnjen. Niko nije pokazao ni trunku kajanja. Mnogi među njima su i danas uticajni. 

Urednik Politike ekspres, Đorđe Martić, koji je objavio tekst "Ćuruvija dočekao bombe", odjednom je, pred kraj prvog suđenja, dobio prostor u Politici i Ilustrovanoj Politici da se ruga Ćuruviji i predstavnicima Komisije za istraživanje ubistava novinara. Ne da se zbog svega ne kaje - ponosan je.

15 godina zavaravanja

Danas, gotovo četvrt veka posle ubistva, jasno je da, ako je i bilo volje novih vlasti posle Petog oktobra da se ovaj zločin rasvetli, oni to nisu uradili. A nisu ni objasnili zašto. Državni organi su se i tada ovim zločinom, koji je u javnosti predstavljan kao apsolutni prioritet države, u stvari bavili sporadično, mlitavo, nezainteresovano ili uplašeno da se zaista obračunaju sa institucijama ogrezlim u zločine i kriminal. 

Neprestano su slali poruke javnosti kako je ubistvo Ćuruvije, pored rasvetljavanja pokušaja atentata na Vuka Draškovića i ubistva bivšeg predsednika Srbije Ivana Stambolića, zločin iz devedesetih čije rasvetljavanje ima prioritet. Kako su onda rasvetljavani oni koji nisu bili prioritet? 

O istrazi u prvih godinu i po dana najbolje govori tvrdnja sektora javne bezbednosti (policije) da su tek 31. oktobra 2000. godine, kada se u medijima pojavio tzv. „Dosije Ćuran“, izveštaj o tajnom praćenju novinara, uopšte saznali da je Resor državne bezbednosti pratio Ćuruviju. Naravno da to nije bilo tačno, ali pokazuje koliko su dugo istrazi bili apsolutno nedostupni pripadnici RDB-a.

Istrage su i posle toga, osim kratkotrajnih i malih pomaka zahvaljujući upornim pojedincima, na razne načine onemogućavane. Posle svega što smo saznali tokom suđenja za ubistvo Ćuruvije, istrage su suštinski služile tek da javnost zavaraju kako se na tom "prioritetu" ozbiljno radi. 

Ozbiljan posao, međutim, obavljali su u to vreme samo oni iz vrlo duboke države iz devedesetih, koji su se trudili da prikriju tragove, svedoke zastraše, dokaze unište. Da sve traje unedogled dok se interes javnosti ne izgubi. Dok ne nestanu veze koje vode do vrha države i tajne službe. 

Do kontinuiteta sa devedesetim su posebno držali novi šef države, Vojislav Koštunica, i njegov tim. Šef RDB-a Radomir Marković je na njegovo insistiranje posle Petog oktobra ostao na toj funkciji i uživao je zaštitu najuticajnijeg političara u zemlji. I imao svo vreme ovog sveta da svoje ljude zaštiti, dokaze sakrije i zastraši koga treba. 

Oni koji su na čelo MUP-a i tajne službe došli posle njega bili su ili nemoćni da bilo šta promene ili ih to nije ni zanimalo - ne samo kada je ubistvo Slavka Ćuruvije u pitanju. 

Nikad se niko od ljudi koji su odlučivali nije potrudio da objasni zašto su sve istrage bile neuspešne i zašto optužnica nije podignuta 15 godina posle zločina.

Godine su prolazile samo u protokolarnim izjavama, sve više se o Ćuruviji razmišljalo samo kada nešto treba izjaviti povodom godišnjice ubistva. Gubila se svaka nada da će pravda ikada biti zadovoljena. 

„Omerta“ unutar tajne službe je radila svoje. Oni su znali da političari mogu da pričaju šta hoće - kada tajna služba ne želi da nešto bude rasvetljeno onda neće ni biti. Ako je neko iz Službe i pomišljao da progovori znao je šta ga čeka. Jedan od njih, Momir Gavrilović, je hteo da svedoči. Ubijen je. Zakon ćutanja, jedini zakon koji važi kada su zločini u produkciji Službe u pitanju.

Do podizanja optužnice u decembru 2014, samo su porodica, pojedini novinari i prijatelji istrajavali u zahtevima da se ubistvo rasvetli. Novu energiju  tim zahtevima su dali osnivanje Komisije za istraživanje ubistava novinara 2011. i Fondacije Slavko Ćuruvija 2013. godine.

Kao i hrabri pojedinci unutar sistema. O čijem se radu u javnosti gotovo ništa nije znalo. Istrajavali su uprkos opasnostima. Uspeli su da prikupe dokaze, koji su postali temelj optužnice. 

Planirano je, bar dva puta, ubistvo Dragana Kecmana, inspektora koji je najviše doprineo rasvetljavanju ovog zločina.

Kako je NIN objavio u tekstu "Završnica prvostepenog suđenja za ubistvo Slavka Ćuruvije: Duga ruka DB-a", još u februaru 2006. godine, posle davanja iskaza Slaviše Arsića (iz obezbeđenja Branka Crnog, zamenika načelnika RDB-a Radomira Markovića) pred inspektorom Kecmanom, Miroslav Kurak je Crnom i Arsiću rekao: "Kecmana treba o'laditi".

Pisani tragovi planiranja ubistva, kako je magazinu Vreme otkrio Veran Matić iz Komisije za istraživanje ubistva novinara, postojali su i 2016, kada je suđenje za ubistvo Ćuruvije već počelo. Komisija, u kojoj je bio i Kecman, saznala je ne samo to, već i da je planiranje ubistva zataškano u Upravi kriminalističke policije, koja je najpre tvrdila da ti dokazi ne postoje.

Nisu uspeli da ga "o'lade", ali su sve uradili da onemoguće prikupljanje dokaza. U intervjuu za Cenzolovku, Kecman je rekao da je svedok koji mu je pomogao u prikupljanju ključnih dokaza - na kraju ostao bez posla. Kasnije je pred sudom objasnio da su u pitanju kasete sa podacima sa baznih stanica mobilne telefonije, na kojima su zabeleženi pozivi i mesta gde su se nalazili pripadnici RDB-a u vreme ubistva Ćuruvije. 

Čovek koji mu je otkrio da te kasete ipak postoje je zbog toga izgubio posao.

Godinama pre toga policija je baratala lažnom informacijom da su ti podaci u Mobtelu uništeni, pošto je zakonski rok za njihovo čuvanje bio tri godine. Duboka država vodi računa o svim detaljima.

Suđenje 

Sudski proces je, uprkos svemu, počeo 1. juna 2015. Optuženi su funkcioneri RDB-a, načelnik Radomir Marković, šef beogradskog centra Milan Radonjić, glavni inspektor u Drugoj upravi RDB-a Ratko Romić i pripadnik rezervnog sastava Mirtoslav Kurak. Ovom poslednjem se sudi u odsustvu, mada je poznato gde boravi. Čak je i pasoš produžavao u ambasadi Srbije. 

Pred sudom se pojavilo više od 60 pripadnika tajne službe i policije, među kojima i gotovo svi od 27 agenata koji su u tri smene pratili Ćuruviju u danima pre ubistva. 

Bio je to, s časnim izuzecima, defile glumaca, zaboravnih ljudi, koji se ne sećaju ni tako važnog događaja koji se završio likvidacijom poznatog novinara. Oni su govorili kako je suviše vremena prošlo, kako nisu sigurni, davali su kontradiktorne iskaze koji su unosili pometnju u čitav proces. Neki od njih su bili očigledno zastrašeni i konfuzni.

Reagovala je i Komisija za istraživanje ubistava novinara, tražeći da sud i tužilaštvo spreče sve vrste uticaja i pritisaka na svedoke.

Tokom suđenja su se, kao i u godinama neuspešnih istraga, javnosti podmetale priče kako su ubistvo organizovale zapadne službe, kriminalci ili oni retki pripadnici RDB-a koji su pomagali istrazi. 

Metode tajnih službi za onemogućavanje istrage i stvaranje pometnje u javnosti su poznate, ali ni one najsposobnije ne bi u ovom slučaju bile u stanju da odgovore na jednostavno pitanje - kako to da služba koja je svaki Ćuruvijin korak pratila do samog ubistva, svaku reč koju je izgovorio prisluškivala, nema pojma ko ga je ubio?

Kako sakriti ključne dokaze 

Sudski proces je obilovao nizom čudnih odluka tročlanog sudskog veća, u kome su bile sudije Snežana Jovanović (predsednica), Dragan Milošević i Vladimir Mesarević, koje je, na kraju, dva puta donelo presudu kojim se četvorica optuženih osuđuju na ukupno 100 godina zatvora. 

Evo nekih od najspornijih momenata tokom suđenja:

JUL 2017:

Sudsko veće ukida zatvorski pritvor za Milana Radonjića i Ratka Romića i zamenjuje ga kućnim, uz nošenje nanogice. 

Fondacija Slavko Ćuruvija je ovu odluku nazvala "neprimerenom privilegijom" za optužene, dok je Komisija za istraživanje ubistava novinara saopštila da smatra da je sud na ovaj način optuženima omogućio da dogovaraju odbranu.

APRIL - JUL 2018:

Sudsko veće, na predlog odbrane, odbacuje deo ključnih materijalnih dokaza - deo traka (10 od ukupno 40) sa podacima sa baznih stanica mobilne telefonije iz centra Beograda, koje pokazuju gde su se nalazili, kada su i koliko dugo razgovarali Radomir Marković, Milan Radonjić, Ratko Romić i Miroslav Kurak nekoliko dana pre, u vreme i neposredno posle zločina.

Ti podaci govore o intenzivnoj komunikaciji optuženih tih dana, posebno u vreme ubistva, i pokazuju da su se Kurak i Romić nalazili u blizini mesta zločina.

Sud se, međutim, složio sa odbranom optuženih, koja je tvrdila da je deo tih traka iz Mobtela uzet nezakonito. Tročlano veće je odbacilo i izveštaj o veštačenju podataka sa baznih stanica, koje je radila BIA.

Apelacioni sud, međutim, posle žalbe tužioca, ukida odluku prvostepenog suda. Prvostepeni sud još jednom odbacuje dokaze. Apelacija još jednom ukida ovu odluku - za nju nema dileme da su sporni dokazi sa podacima sa baznih stanica uzeti na zakonit način. 

JUN 2018.

Predsednik Komisije za istraživanje novinara, Veran Matić, izjavljuje da sudsko veće pojedinim odlukama pokazuje jasnu nameru da oslobodi optužene.

Reaguje deo Advokatske komore Beograda, koji čak predlaže da se do tri godine zatvora kažnjavaju novinari i drugi koji krše pretpostavku nevinosti i vrše pritisak na sud. Protiv Matića su i Društvo sudija i Viši sud

Istovremeno, pojedine sudije i advokati staju na stranu prava novinara da kritikuju odluku suda, tvrdeći da je to u skladu sa evropskom sudskom praksom. 

OKTOBAR 2018:

Sudsko veće ni tri i po godine od početka procesa nije dozvolilo svedočenje Dragana Kecmana, inspektora koji je ovaj zločin istraživao od prvog dana i prikupio ključne dokaze. Koji je ispitao više od 500 ljudi tokom istrage. Ne samo to - veće usvaja predlog odbrane da se kao dokaz odbaci njegov iskaz iz istrage. 

Dakle, moglo je da svedoči više od 60 pripadnika tajne službe i javne bezbednosti, među njima i najmanje šestorica onih koji su direktno istraživali ubistvo ili njime rukovodili. Samo Kecmanu nije dozvoljeno da svedoči.

Na predlog odbrane, odbačeni su i iskazi inspektora Kastrata Dilbera, koji su govorili i o izjavama ključnih svedoka iz RDB-a - Cvijetina Milenkovića, koji je bio dežurni načelnik u beogradskom centru RDB-a na dan ubistva Ćuruvije, i Zorana Pavića, šefa Devetog (pratećeg) odeljenja. Njih dvojica su preminuli. Nije, dakle, bilo načina da se ovi izuzetno važni svedoce pojave pred sudom i njihove izjave su jedini dokument koji je u vezi sa ovim zločinom sudu bio na raspolaganju.

Milenković je izjave davao tri puta o tome šta se događalo na dan ubistva, kada je bio u stalnom kontaktu sa Milanom Radonjićem. U "dnevniku dežurstava", svesci u kojoj je pedantno beležio sve pozive, sva naređenja i komentare, upisao je i da je od njega načelnik beogradskog centra RDB-a tražio da se praćenje Ćuruvije obustavi i da će „možda biti primenjene neke druge mere“. Oko te sveske, koja je u jednom trenutku nestala, se vodio mali špijunski rat unutar Službe, ali je ona ipak pronađena i ostala među važnim dokazima tužioca.

Zoran Pavić je bio načelnik Devetog (pratećeg) odeljenja. Dan pred ubistva, kako je nekoliko svedoka potvrdilo, Radonjić se na njega izdrao zato što nije izveštavao o svakoj promeni kretanja Ćuruvije tokom njegove šetnje Beogradom. Takva vrsta izveštavanja agenata sa terena, potvrdili su gotovo svi svedoci iz tajne službe, nikad ranije nije primenjivana. Pavić je ekipi koja je pratila Ćuruviju preneo i naredbu Radonjića da praćenje obustave.

Izjave Milenkovića, Pavića, Dilbera i Kecmana su posle žalbe tužioca ipak vraćene u spise predmeta - ali opet odlukom Apelacionog suda.

NOVEMBAR 2018:

Sudsko veće je, posle odluke Apelacionog suda da u spise predmeta vrati snimke sa baznih stanica, praktično bilo prinuđeno da kao svedoka ipak pozove inspektora Dragana Kecmana, bez koga ovog suđenja ne bi ni bilo. 

Odluka je doneta na čudan način: sudsko veće je najpre odbilo da prihvati Kecmana kao svedoka. Pošto je zamenik tužioca još jednom tražio da Kecman svedoči, troje sudija se povuklo i posle dugog većanja se vratilo u sudnicu i saopštilo da je preinačilo sopstvenu odluku od sat vremena ranije - dopustilo je da Kecman svedoči.

Njegovo pojavljivanje pred sudom je proteklo u mučnoj atmosferi. Sudsko veće je zahtevalo od Kecmana da govori isključivo o tome kako je iz Mobtela uzeo sporne snimke sa baznih stanica, pošto je njegov potpis bio na potvrdama o oduzimanju. Ništa više. Ovaj policajac je, vredi ponoviti, najviše u zemlji znao o ubistvu Ćuruvije i prikupio najveći deo ključnih dokaza.

Kecman je pred sudom potvrdio da su trake u Mobtelu uzete zakonito. Uprkos insistiranju sudija da govori isključivo o trakama sa baznih stanica, uspeva i da kaže ponešto i o drugim važnim saznanjima tokom istrage. Da je Ćuruvija praćen do nekoliko sekundi pre likvidacije, recimo.

Izneo je i kako je došao do dnevnika dežurstava u RDB-u. Dežurni načelnik, Cvijetin Milinković je, rekao je Kecman, bio na poligrafu u vezi sa njegovim svedočenjem o kontaktu sa Radonjićem na dan ubistva, kada je najavio "druge mere". Prema rezultatima sa poligrafa, nije lagao. Poligraf je pokazao i da je Milinković tokom testiranja bio uzbuđen, da je imao tremor glasa i povišen puls posle pitanja: „Da li znate ko je učestvovao u likvidaciji Ćuruvije?" Zabeleženo je i da se uplašio kad mu je postavljeno pitanje: „Da li se plašite da u vezi Ćuruvije izjava nekog kolege može da vas dovede u tešku situaciju?“

„Jedina zakonita ‘druga mera’ moglo je da bude lišavanje slobode, a Slavko Ćuruvija je ubijen“, rekao je Dragan Kecman o Radonjićevoj najavi koju je Milinković zabeležio.

Cvijetin Milinković je čuo i kada je jedan od agenata koji su pratili Ćuruviju, Svetozar Mirčević, ne znajući da je praćenje ranije prekinuto, javio radio vezom "važi 47", šifru koja znači da je onaj koga prate došao do stana. Šef smene Nebojša Soković je viknuo: "Pusti to, pusti to!" 

Ekipa koja je pratila Ćuruviju je, naime, pošto je obustavljeno praćenje kada je Ćuruvija bio između zgrada Politike i Radio Beograda, nastavila da se vozi Svetogorskom ulicom u pravcu u kome je novinar išao sa Brankom Prpom. Prošli su pored njih i nastavili do semafora na uglu sa Takovskom, odakle je Mirčević u retrovizoru video Ćuruviju i Prpu kako ulaze u prolaz ka zgradi u kojoj su živeli. Par sekundi kasnije su za njima ušle ubice.

Teško je razumeti da su formalni, procesni razlozi, na koje se sudsko veće pozivalo, važniji od izjava ljudi koji su bili među retkima koji su bili direktni svedoci događaja u vreme ubistva.

Odbrana je i na ponovljenom suđenju 2021. pred prvostepenim sudom tražila da se svi ključni dokazi o baznim stanicama izbace is spisa predmeta, ali im to opet nije prošlo.

APRIL 2019. - DECEMBAR 2022.

Prvo suđenje za ubistvo Ćuruvije završeno je gotovo četiri godine posle početka - presudom koja je doneta 5. aprila 2019, tačno 20 godina posle zločina. 

Apelacioni sud ovu presudu ukida godinu i po kasnije - 7. septembra 2020.

Prvostepenom sudskom veću trebalo je 15 meseci da 2. decembra 2021. donese drugu presudu - iako je ona ostala suštinski ista kao prethodna. 

Apelacioni sud će tek godinu dana kasnije, od 5. do 9. decembra, održati javnu sednicu povodom žalbi na drugu presudu.

 

*Autor je glavni i odgovorni urednik portala Cenzolovka

 

Primer obrasca

Krivična prijava - obrazac Privatna tužba - obrazac Tužba - obrazac