Piše: dr Saša Mirković
Logika nalaže da bi prestanak postojanja Ministarstva kulture i informisanja bio odličan povod za preispitivanje njegove uloge u raznim fazama dosadašnje medijske tranzicije. U nedostatku takve analize, parcijalno se bavimo segmentima angažmana i dometa nekadašnjeg ministarstva u kojem su sektori kulture i informisanja poslednji put ravnopravno tretirani u periodu od 2013. do 2016. godine. Tada su načinjeni pionirski koraci u domenu unapređenja bezbednosti novinara i medijskih radnika koji su označili početak procesa koji se, uprkos teškoćama i opstrukcijama, i dalje usavršava i prilagođava novim izazovima.
Prećutkivanje uloge pomenutog ministarstva tokom rudimentarnog trasiranja puta ka potpisivanju Sporazuma o saradnji i merama za unapređenje bezbednosti novinara sa kraja 2016. godine (na osnovu kojeg je nastala Stalna radna grupa za bezbednost novinara) uklapa se u preovlađujući narativ o toj fazi ovdašnje medijske reformske tranzicije. Postizborna ministarska kombinatorika sprečila je da potpisnik ovog sporazuma, osim Ministarstva unutrašnjih poslova i reprezentativnih udruženja novinara, bude i Ministarstvo kulture i informisanja koje je u leto 2016. godine napustio ministar Tasovac sa svojim timom. Tokom njihovog mandata, Ministarstvo kulture i informisanja je imalo jednu od ključnih uloga u „pionirskoj“ fazi brige o bezbednosti novinara, povezivanju ključnih aktera, organizaciji zapaženih sastanaka i konferencija iz ove oblasti tokom godišnjeg predsedavanja Srbije OEBS-om 2015. godine.
Odsustvo sistematizovanog sećanja na taj period omogućava zlonamernim i neupućenim da relativizuju tadašnje visoke plasmane Srbije na globalnoj listi Indeksa medijskih sloboda Reportera bez granica. Rekordno visoko 54. mesto tokom 2014. godine i 59. mesto iz 2016. godine deluju kao davno prošlo vreme koje će se teško vratiti čak i ako francuska nevladina organizacija još jednom promeni kriterijume koji su doprineli da Srbija sa prošlogodišnjeg 93. mesta dođe na trenutnu 79. poziciju. Iz ove perspektive, kristalno je jasno da su se opravdano visoki plasmani bazirali na doslednoj primeni prve Medijske strategije, usvajanju tri ključna medijska zakona tokom leta 2014. godine i započetim reformskim procesima koji su se u značajnoj meri ticali i bezbednosti novinara. Podrazumevajući konstantni otvoreni dijalog sa ključnim akterima medijske i političke scene iz tog doba deluju kao nedosegnuti standard koji je svoju delimičnu verifikaciju dobio tek nakon poređenja sa stanjem koje je usledilo u Ministarstvu kulture i informisanja nakon letnjih kadrovskih promena 2016. godine.
Savetovanje o bezbednosti informativnih sajtova koje je 18. marta 2015. godine održano u beogradskom Medija centru jedan je od boljih dokaza da je nekada bilo moguće da sa predstavnicima svih zainteresovanih medija debatuju republička javna tužiteljka Zagorka Dolovac, ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović, zamenik republičkog javnog tužioca Branko Stefanović i Saša Živanović, načelnik Odeljenja za borbu protiv visokotehnološkog kriminala MUP-a Srbije.
Proaktivan stav u domenu bezbednosti granao se ka brojnim aktivnostima koje su prethodile otvaranju pregovora u Poglavlju 23 koje se odnosi na pravosuđe i osnovna ljudska prava. U to se ubraja i inicijalni sastanak predstavnika novinarskih i medijskih udruženja sa zamenikom republičkog javnog tužioca i predstavnicima MUP-a, čiji je domaćin bilo Ministarstvo kulture i infomisanja, kao i drugi sastanak na istu temu u Republičkom tužilaštvu. Svi ti događaji trasirali su put ka potpisivanju Sporazuma o saradnji između Republičkog javnog tužilaštva, Ministarstva unutrašnjih poslova i reprezentativnih udruženja novinara krajem 2016. godine.
U međuvremenu je na osnovu Akcionog plana za pomenuto poglavlje 11. aprila 2016. godine potpisan Sporazum o saradnji Republičkog javnog tužilaštva i Ministarstva unutrašnjih poslova. Ovim dokumentom bilo je predviđeno da RJT i MUP „internim aktima uspostave obavezu hitnog postupanja u predmetima krivičnih dela izvršenih na štetu bezbednosti lica koja obavljaju poslove od javnog značaja u oblasti informisanja u vezi sa poslovima koje obavljaju“. Tim dokumentom zacrtana je potreba za „određivanjem lica za kontakt i koordinaciju postupanja u predmetima iz ove oblasti u ovim državnim organima“.
U temelje ovih sporazuma utkano je i poverenje potpisnika bazirano na angažmanu Ministarstva kulture i informisanja koje je, u odsustvu sadašnjeg sistemskog pristupa i brojnih dostupnih baza podataka, tokom 2015/16. godine u neposrednom kontaktu sa akterima temeljno razmotrilo sve aktuelne slučajeve ugrožavanja bezbednosti medijskih radnika. Stvaranje inicijalne interne baze i sistematizacija dostupnih saznanja od strane tadašnjeg ministarstva jedan je od zaboravljenih kamena međaša iz oblasti borbe protiv nekažnjivosti napada na novinare. U tom smislu, valja se podsetiti na nastanak Platforme Saveta Evrope za zaštitu novinarstva i bezbednost novinara koja je ustanovljena 2015. godine. Sektor za informisanje resornog ministarstva je u tom periodu proaktivno sarađivao u razvoju ove platforme ne libeći se da kolegama iz Strazbura učini dostupnim sve tražene podatke uključujući i promptni zvaničan stav tadašnje vlasti u vezi sa ugrožavanjem bezbednosti medija i medijskih radnika.
Ovo su bitne kockice hronološkog mozaika (koji se može naći i na sajtu Republičkog javnog tužilaštva) neophodnog za razumevanje onoga što je prethodilo formiranju Stalne radne grupe za bezbednost novinara tokom 2017. godine. Ovako posloženi, liče na ključne događaje iz stare ere u odnosu na novu koju je obeležio nastanak i rad ove grupe, kao i Vladine Radne grupe za bezbednost i zaštitu novinara koja je počela sa radom krajem 2020. godine.
Jasno je da je za istinsko razumevanje sadašnjosti u oblasti bezbednosti novinara neophodno da se vratimo u prošlost. Bez sistemskog pristupa na tragu izrade doktorata o uticaju političke volje na usvajanje i primenu ovdašnjeg medijskog zakonodavstva, to će ostati nesistematizovani i rascepkani delići ovdašnje medijske i sveukupne zajedničke prošlosti.
Ovaj tekst treba da posluži i da se deo tog pamćenja sačuva ukazujući na razdoblja i aktivnosti u domenu bezbednosti medijskih radnika i reformi koje su dokaz da se, uprkos stereotipnim razmatranjima, tokom tri godine radilo drugačije i bolje unutar nekadašnjeg Ministarstva kulture i infomisanja kojim su poslednjih šest godina rukovodili ministri suštinski nezainteresovani za medijski sektor.
Tim pre se perioda od 2013. do 2016. godine možemo uslovno „sećati sa nostalgijom“. Uz (ne)spremnost mnogih, kojima je nakon poslednjih šest razočaravajućih godina, to teško i bolno da priznaju.