Uputstvo za bezbednost reporterki i reportera na masovnim demonstracijama

Objavljeno: 21.03.2022.

U julu 2020, u Beogradu su izbile spontane demonstracije zbog onoga što su građani videli kao zapanjujuć diletantizam državnog rukovodstva u sučeljavanju sa epidemijom. Odnos ove vlasti prema takvom izazovu (demonstracijama) ubrzo je postao bolno jasan - policija je na ulice izvela sve što ima – oklopna vozila, konje, o suzavcu i pendrecima da i ne govorimo. Jedino gnjurce nismo videli, a još uvek nije razjašnjeno zašto su neki kriminalci, rame uz rame sa policijom u civilu, učestvovali u celoj stvari pod zaštitom države. Zakonska ovlašćenja su prekoračivana rutinski, tuklo se bezočno i bez potrebe, a surovi video-snimci su preplavili mreže, pa su i oni koji su ostali kod kuća mogli da se lepo šokiraju brutalnošću policije.

Branko Čečen (Foto: Vanja Čečen) Branko Čečen (Foto: Vanja Čečen)

Piše: Branko Čečen

Nema razloga da očekujemo mirne izbore. Na žalost. Kršenje izbornih zakona, izuzetno agresivna retorika direktno sa najviših funkcija države i nekažnjeno nasilje “ljudi u džipovima” koji mlate po gradovima i selima zemlje organizujući i štiteći očigledne nezakonitosti, kao i frustracija dela građana uskraćenošću za izborna prava, kombinacija je koja prosto obećava nevolje. U isto vreme, mlađe kolege novinari, ali i mlađi građani, uglavnom nisu imali takvo iskustvo. To iskustvo je, međutim, potencijalno vrlo opasno. Kolege su u sekundi postajale osobe sa posebnim potrebama kao posledica napada demonstranata i policije, policija je devedesetih ponekad namerno ciljala upravo novinare i izlagala ih prebijanjima i nepotrebnim i nezakonitim privođenjima, kako bi ih obeshrabrila da izveštavaju, masa je pregazila više pripadnika naše profesije, što samo čudom nije dovelo do toga da neko od nas izgubi i glavu, a broj pripadnika profesije koji je u nabacivanju kamenicama i kockama kaldrme lečio rasekotine i frakture lobanje se ni ne zna, ali nije mali. Uostalom, ubijanjem novinara, barem prema onome što smo videli tokom suđenja za ubistvo Slavka Ćuruvije, bavila se upravo – policija, samo tajna. Nije to neka stara, bivša policija. Ista je. i nemamo razloga da očekujemo, posebno u svetlu poslednje upotrebe isukanih pendreka, da će biti civilizovanija nego ranije. Naprotiv.

Čini mi se da ima smisla izneti iskustva iz izveštavanja sa demonstracija iz vremena vladavine Slobodana Miloševića. To je iskustvo, na žalost, bilo neobično bogato. Kada danas pokušam da se setim svih prilika u kojima su se istinski ogromne mase ljudi valjale ulicama Beograda i, u manjoj meri, drugih gradova Srbije, čini mi se kao da se to događalo neprestano. To, naravno, nije tačno, ali su to za mene bile uzbudljive senzacije i uspomene na njih su mnogo svežije nego mnoge druge, pa se ističu. A kako i da se ne istaknu – iako sam, srećom, samo jednom bio zahvaćen policijskim pendrecima i imao sreću da se izvučem sa samo 5-6 udaraca po leđima, nikada se nisam navikao, i neću, na prizor divljačkog šutiranja i pendrečenja bespomoćne osobe koja se grči na zemlji dok joj pucaju kosti, a krv boji asfalt kojim je koračala čitavog života. Muškarci, žene, dečaci, devojčice… Niko nije bio bezbedan na demonstracijama. A nije ni sada.

Zbog svega ovoga, čini se da ima svrhe sabrati iskustva o bezbednosnim izazovima (izbegavanju batina ili nečeg goreg) izveštavanja sa demonstracija u Srbiji. Nakon julskih demonstracija, starije kolege su na par Fejsbuk naloga razmenile svoja iskustva, iz istog razloga. Mlađe kolege bi možda mogle da sebi uštede neprijatno iskustvo, ako ne i šta gore od toga, čitajući zaključke prethodnih generacija, koje nisu želele, ali su morale, da stoje između kordona policije i mase demonstranata. Kako sam za kolege iz Centra za istraživačko novinarstvo Srbije to i učinio, evo nešto prilagođenog dokumenta koji sam im poslao, uz punu svest da bi mnogo šta ovde druge kolege možda mogle da vide drugačije. Razlog je jednostavan: izlaganje bilo kakvoj opasnosti na poslu je duboko lično iskustvo. Borite se za svoju glavu, svojom glavom. Ostale novinarske glave sa istim iskustvom će sigurno mnogo toga videti drugačije, ali to je samo posledica toga što nisu mogle baš svima da se događaju iste stvari, kao i činjenice da su nam glave veoma različite. Što je samo dobro. 

Upustvo za što bezbednije pokrivanje demonstracija (potpuno bezbedno ne postoji): 

Bez obzira da li ste na demonstracijama po zadatku ili kao građanka ili građanin, biće od koristi da pročitate iskustva sa desetina i desetina raznih vrsta demonstracija sa kojih su izveštavale kolege, od devedesetih godina na ovamo. Na žalost, dobar deo tih događaja završio se sa mnogo nasilja. Naravno da ovo nije sve, ali jeste sve čega ja mogu da se setim, a da je od neposredne koristi. 

Videćete da je načešća fraza u ovom upustvu: “Udaljite se”. To je, međutim, samo najčešća mera. Najvažnije je stanje duha. Mnogo opreza. Fokus, koncentracija. Mir, mir, mir. Odluke se donose brzo i po njima postupa bez odlaganja. Uvek se izveštava timski i uvek mora da se zna ko je glavni, zbog brzine odlučivanja i reakcije. Ako ima vremena za dogovor – naravno. Ako nema, svi rade kako glavna osoba kaže.

Generalni princip je – budnost. Za to ne treba mnogo da brinete, biće adrenalina u vama dovoljno za veoma oštru koncentraciju, ali taj isti adrenalin može da vas učini manje fokusiranima i manje racionalnima ako mu dozvolite da preovlada nad razumom. Dakle – mir. Ponašajte se i razmišljajte kao individua. Ne kao deo mase. Masa prati prvog do sebe. Vi pratite zadatak i sopstvenu bezbednost kao cilj. 

Nikada, ali apsolutno nikada, osim na kratko, ne pokrivajte demonstracije sami. Radi se u parovima. Tako možemo jedni drugima da pomognemo. Neprekidno komunicirajte sa drugim dvočlanim timovima. Da znate ko je gde i šta ko vidi. Čim vidite pokret policije, pustite poruku na grupu, da i ostali znaju. Dok ste vi u relativno bezbednoj poziciji, druga dvojka može da im bude na putu, bez dobrog puta iz nevolje. Treba da znaju.

Pokrivanje demonstracija se, na žalost, uči u praksi. Svi smo različiti i različito ćemo reagovati na istu situaciju. Naučite kako vi reagujete i onda to doterujte. Navikavajte se na adrenalin, uzbuđenje i strah. Strah je naš prijatelj. On nas čuva i treba da se naviknemo da radimo uprkos njemu. To je tajna (dobrih) ratnih izveštača. Niko se ne plaši sve manje i manje, nego sve bolje funkcionišemo uprkos strahu. Osoba koja prestane da se plaši, u većem je riziku. Ima i takvih kolega i najbolje je raditi podalje od njih.

Strah je iracionalan i individualan. Neko se ne plaši metaka, ali se boji batina. To je normalno, i mi to ne kontrolišemo. Ali je dobro da naučimo o sebi što više u tom smislu. I da uspemo da savladamo strah da bi racionalno odlučivali. Naravno, o izveštavanju, ali pre svega o svojoj bezbednosti. Za razlog za ovu tvrdnju, vidite osnovni princip pod 1.

Osnovni principi:

  1. Povređeni ili drugačije onesposobljeni novinari i novinarke ne mogu da rade svoj posao. Vaš novinarski zadatak je da ostanete u stanju da izveštavate. I sutra.
  2. Posao reportera je da vidi i zabeleži ono što je moguće iz bezbednosno povoljne situacije.
  3. Ako postoji dilema između bezbednosti i ekskluzive, bezbednost je uvek važnija.

Glavne opasnosti:

  1. Kretanje mase: ogroman broj ozbiljnih povreda reporterki i reportera potiče od naglog pokreta mase i gaženja palih osoba.
  2. Onesposobljenje hemijskim sredstvima za kontrolu mase i naknadne posledice (gaženje, trovanje, batinanje ako vas policija sustigne...) – ako se onesvestite od suzavca, pitanje je ko će vam i da li će vam pomoći.
  3. Leteći objekti – kamenje, flaše i sično. Poseban osvrt na gumene metke.
  4. Policija. Bije i još što-šta.
  5. Demonstranti. Biju, pljuju, vređaju, remete rad.
  6. Policijska (i druga) vozila. Gaze, guraju, ispaljuju suzavce, polivaju vodom.

Kretanje mase. Policija se plaši samo pokreta kritične mase, odnosno mase koja je dovoljno velika da to kordon ne može da zaustavi, ali jako voli da kod demonstranata izazove naglo kretanje u smeru suprotnom od kordona. Bili bi iznenađeni koliko ljudi je četvorostruki kordon u stanju da zaustavi, ali odlučni nalet hiljada ljudi će probiti kordon. Kordoni uvek imaju rezervu, ali rezerva obično ne može ništa da učini protiv entuzijazma mase koja uspešno probije kordon (pažnja, masa u trijumfalnom pohodu gazi jednako efikasno kao i u bekstvu). Zbog toga će za odbranu ili osvajanje prostora policija uvek koristiti suzavac. Kada suzavac padne u blizini mase, ona obično ne raguje dok ga ne oseti. Vi reagujte. Jer, kada se masa od nekoliko stotina ljudi sretne sa prvim naletom suzavca, često se da u paničan trk. Ovo je jedna od opasnijih situacija u kojoj možete da se zateknete. Da bi izbegli ili umanjili opasnost, možete da uradite nekoliko stvari:

  • Nikada, ali nikada nemojte biti u sred mase. Isključivo na obodu. Ako pokrivate protest, to je pozicija PORED prostora između policije i demonstranata (nikako između). Još bolje bi bilo da ste malo povučeni u pravcu demonstranata, zato što vam je to prostor za povlačenje. Ka policiji se ne povlačite osim ako nema drugog rešenja i u tom slučaju mašite legitimacijom i vičite da ste novinar/ka (bez garancija da će vam to pomoći). Ako niste okruženi masom, imate prostor za manevrisanje.
  • Obratite pažnju na jedinice policije koje nisu u kordonu. Iz rasporeda tih jedinica, možete da naslutite strategiju kontrole i razbijanja demonstracija koju je policija odabrala. Ako su jedinice raspoređene tako da imaju otvorene puteve ka putanji kojom će se masa napadnuta suzavcem i na druge načine povlačiti, to znači da će da primenjuju silu na demonstrantima u povlačenju. Izbegnite da vas zahvate svojim operacijama tako što ćete i vi unapred za sebe odrediti pravac povlačenja koji se ne ukršta sa njihovim pravcem napada, ali ni sa napadima jedinica raspoređenih bočno od pravca povlačenja mase.
  • Najvažnije je da prema položaju različitih jedinica policije odaberete jedan do dva puta za bežanje koji ih izbegavaju. Povremeno, tokom događaja, proveravajte da li su odabrani putevi za povlačenje slobodni – stvari se menjaju, policija i masa se kreću. Ako nemate put za povlačenje, vreme je da se povučete. Odredite novi sa bezbednog mesta, pa možete ponovo da se bavite svojim poslom.
  • Ako se ipak zateknete u masi koja naglo počne da beži, najvažnije je da se ne krećete ni brže ni sporije od nje, čak i ako policajac sa pendrekom ide iza vas i udara vas. Bolje je dobiti par pendreka po leđima (glavu zaštitite rukama), nego pasti pod masu. Krećite se podižući stopala nešto više nego u normalnom hodu ili trku, zato što ne vidite od drugih tela po čemu gazite. Običan ivičnjak može da vas obori, a ispod mase je obično svašta – upotrebljeni projektili, transparenti, đubre raznih vrsta, obuća… Držite se rukama za druge ljude, slobodno. Ako to spreči da padnete, isplati se. Niko se neće buniti. Nemaju vremena.
  • Sve vrste bandera i stubova stvaraju džep iza sebe, u pravcu kretanja mase. Posebno su pogodne debele čelične i betonske bandere. Tu ste bezbedni, ali samo da osmotrite situaciju i procenite kuda i kako ćete dalje. Onda ponovo – zajedno sa masom, lagano doterujući smer ka najbližem prostoru gde je masa razređena i odakle možete da se oslobodite iz gužve i pobegnete bočno. Naravno, ponovo istim tempom kao masa. Automobili su dobar zaklon, ali pazite – stakla pucaju i seku, a ako vas masa pritisne uz njih, možete da povredite noge koje su vam veoma potrebne. Penjanje na vozila pomaže, ali ćete se verovatno gledati na vestima, a policija će vas snimiti kamerama i upamtiti kao huligana.
  • Pre nego što počne događaj, skenirajte položaje žardinjera, stubića, kaskada, fontana i sličnih prepreka ispod visine pojasa – nevidljive su u trku mase i važno je da ih izbegnete.
  • FOTOGRAFI I FOTOGRAFSKI NOVINARI. Ako radite sa fotografom ili snimateljem, ili ako sami snimate, imajte na umu da, osim ako se radi telefonom, osoba koja snima vidi samo šta se vidi kroz objektiv, a to znači da pojma nema šta joj se događa iza leđa, sa strane, pa čak ni u perifernom vidnom polju. OBAVEZA je novinarke ili novinara da kolegu/inicu štite dok ne skine aparat sa oka, upozore ih na opasnost, a u slučaju velike gužve, drže za odeću da se ne razdvoje. Ne samo što koleginica ili kolega mogu da budu povređeni, ili im bude oštećena oprema, već je to što snimaju nešto što će se dogoditi samo jednom u vremenu i više nikada. Ako ih neko omete u snimanju, neće biti snimka i gotovo.
  • Iz svih ovih razloga, na demonstracije se ide u pouzdanoj, dubokoj i čvrstoj obući ravnih potpetica (patike nisu dobra ideja, ni zbog gaženja po stopalima, ni zbog mogućeg izvrtanja skočnog zgloba). Ako imate i čizme koje štite nožne prste, a nije baš prevruće, to je najbolji izbor za zaštitu. Odeća višeslojna, ako nije prevruće. Više odevnih predmeta ublažava udarce svih vrsta, uključujući i pendreke.

Hemija. Iako postoje međunarodne konvencije koje je Srbija potpisala, i sa njima uskladila propise, o upotrebi hemijskih sredstava prinude, srpska policija ih nikada nije poštovala i nikada neće. Sam intenzitet CS (aktivni sastojak suzavca) koji naša policija ispaljuje na demonstrante je daleko iznad propisanih normi. Normalan suzavac je snage CS4, na nas se već više decenija baca onaj između 8 i 24. U ovome što danas ispaljuju na nas, ima i drugih aktivnih supstanci. O tome malo kasnije. Suzavac visokog intenziteta je i opasan po život. Suzavac se primenjuje i “šok bombama”, o čemu ćemo na kraju ovog segmenta. 

Šta u tom pogledu možete da uradite:

  • Pored već pomenutih pravaca povlačenja, osmotrite i pravac vetra (dim cigareta pušača u okolini ide tamo gde će ići i dim suzavca, na primer) i imajte plan za povlačenje u suprotnom smeru. Imajte na umu da suzavac ne deluje samo tamo gde se vidi. Njegova koncentracija u vazduhu se ispaljivanjem novih i novih patrona (zvanično: kanistera) povećava i postaje vrlo visoka i van samog dima. Suzavac ne dimi, dim ga samo prenosi, suzavac je nevidljiv. Jednom kada se na određenom prostoru postigne koncentracija suzavca u vazduhu koja obezbeđuje njegovo duže zadržavanje (molekuli su izuzetno aktivni, sudaraju se i održavaju ga u prostoru dugo), tu se više ne može raditi, a ako ste duboko u tom prostoru, pitanje je i da li ćete stići da ga napustite pre nego što se onesvestite ili prosto više ne možete u sebe da unesete dovoljno kiseonika da bi mogli da se krećete. Zato – krenite na vreme. Krenite prvi.
  • Suzavac guši, zaustavlja disanje, ali i čini da ne vidite dobro, a u visokim koncentracijama i da ne vidite uopšte. Imamo različitu rezistenciju na suzavac – neko će ga dosta dobro podneti, a neko će u prvom naletu ostati slep i bez vazduha. Prilikom julskih demonstracija mogli ste da vidite kako su različiti TV reporteri različito podnosili ovu otrovnu smesu. Dok su neki prilično mirno izveštavali, drugima se u glasu i na licu videla panika. Naučite to o sebi i prilagodite tom saznanju svoje ponašanje. Ponesite vodu, poželjno sa sodom bikarbonom i krpu (maramicu, šal...). Mokra tkanina, još bolje natopljena ranije rastvorom sode bikarbone, se samo prisloni na oči. Bez trljanja koje utrljava supstancu u sluzokožu i kožu i to će vam doneti oštar bol, jači od onog koji već osećate, ali će vam u isto vreme dati nekoliko minuta jasnog vida. Tkaninu nosite u rancu ili džepu – ako tkanina nije unutar jakne, torbe, farmerki i nju će prekriti suzavac. Bol će nakon prislanjanja tkanine sa bikarbonom biti blaži kroz nekoliko desetina sekundi. Disanje kroz mokru tkaninu mnogo bolje umanjuje dejstvo suzavca nego kroz suvu. Neuporedivo. Neće vas potpuno zaštititi, ali će vam dati vremena da se izvučete. Razne vrste ronilačkih maski i naočara su dobra stvar ako potpuno odvajaju oči od okolnog vazduha (ako “cure” – samo spreče da suzavac odnese kretanje vazduha, pa su kontra-produktivne), ali su i izvanredan mamac za policiju koja vas automatski shvata kao pripremljenog demonstranta, odnosno neprijatelja. Polomljena plastika može da vam povredi oči, a policija će vas verovatno tretirati kao neprijateljski entitet bez obzira na legitimaciju, čak i na vidnom mestu. Oni neće rizikovati da se sretnu sa nekim koje to nalepio na sebe iako nije novinarka ili novinar. Ili ih je (neke) baš briga. Naočare dakle pomažu, ali su i rizik.
  • Bez nepotrebnog trčanja, naročito iz sve snage. Trčanje traži veći unos vazduha, a time i suzavca. Hodajte, brzo i planski. Najkraćim putem van zone suzavca. Naravno, ako morate da potrčite, trčite pametno i birajte najkraću rutu. Zadržite dah, ako možete, ali znajte – bez daha se ne trči dugo, ni daleko. Postoji opasnost da budete prinuđeni da na kraju naglo i duboko udahnete suzavac koji će vas onesposobiti.
  • Ako niste uspeli da napustite prostor pod suzavcem, možete da kupite sebi nešto kiseonika sa manjom koncentracijom suzavca tako što ćete uzeti nekoliko udisaja od ispod sopstvene odeće. Ali to su dva, najviše tri udisaja. To vam, daje između trideset I devedeset sekundi nesmetanog kretanja brzim hodom.
  • Pod dejstvom suzavca:
    • Kao što smo rekli, ne trljajte oči. Tako samo utrljavate suzavac u sluzokožu, pa će snažnije delovati i nećete ga se osloboditi satima, a posebno ne trljajte oči svojim rukama ili odećom, jer je suzavac i na tim površinama. Ispirajte ih (oči) vodom samo na bezbednoj udaljenosti, jer će vas na kratko još više boleti oči i još više suziti (ponovo, ako je moguće voda sa sodom bikarbonom). Pomoći će, ali ne potpuno. Ni iz daleka. Voda je dobra da se ispere odeća, ruke, ranac.
    • Ne izbacujte sekrete iz usta i nosa. S jedne strate, suzavac deluje sa vodom na sluzokoži, ali sluzokožu nikada nećete osušiti dovoljno, a veća količina vode (+ soda bikarbona) razređuje suzavac. Izbacite onoliko koliko vam je potrebno za “piltko” disanje. Ostalo pustite da curi. Obrisaćete se kasnije.
    • Dišite kratkim udisajima i izdisajima. Tako angažujete samo gornje režnjeve pluća, dok će vam ostali ostati bez uticaja gasa. 
    • Od momenta kada vas zahvati suzavac, imate samo dva cilja: izaći odatle i izbeći policiju i druge opasnosti tokom odlaska. 
    • Noću ćete videti varnice ispaljene patrone i lako videti gde će se spustiti. Takođe, neki kanisteri ostavljaju za sobom i trag dima. Danju se sve to mnogo slabije vidi i sve što vam preostaje je da procenjujete pravce iz kojih dolaze po položajima policijskih jedinica. To je sve bitno za planiranje napuštanja prostora.
  • Na prve ispaljene patrone, važno je reagovati dugim udisajima nakon kojih ćete zadržati dah dok se udaljavate. Već sledeči udah može biti veoma bolan i parališući. Oči će vam reći koliko suzavca je u vazduhu, ali ne odmah. Treba nekoliko desetina sekundi da počne da deluje.
  • Opis dejstva: ako niste imali priliku da budete izloženi suzavcu, to otprilike izgleda ovako – oči peku i suze, snažno i neprekidno i ničim to nećete prekinuti. Oči bole i ispod kapaka. Pokušajte da se naviknete na bol. Zatvarajte oči često i onoliko dugo koliko vam situacija dopušta. Žmurenje umiruje bol, ali veoma sporo i teško da ćete moći da žmurite dovoljno dugo da vam se oči oporave, ali ćete neposredno posle otvaranja imati jasniju sliku da bi mogli da se snađete. Peče i u grlu i to uz veće koncentracije suzavca dovodi do grča pri naglom udisanju. Zato se diše plitko i polako. Bol će se zadržati još neko vreme nakon izlaska iz prostora pod suzavcem. Svi sekreti iz očiju, nosa i usta će krenuti u količinama proporcionalnim količini suzavca na sluzokoži. Balavi se, slini i plače. Ceo osećaj je veoma dezorijentišući, nekoliko čula vam je isključeno i mozak se zbuni. Koncentrišite se. Verovatno ćete imati i nagon za povraćanjem. Povraćajte ako imate priliku. Od suzavca se teško umire, retko ostavlja ozbiljne posledice. Ali ako se onesvestite u zoni pod dejstvom, sve je moguće. Samo mirno. Sve drugo je greška. Glavobolja i mučnina sutradan su normalni ako ste bili izloženi suzavcu dugo i u velikim količinama. Ako potraju duže od dana, trebalo bi da ostanete kod kuće dok vam ne bude bolje, ili se obratite lekaru.
  • VAŽNO: Ovo što se sada ispaljuje, nije samo CS, već smesa raznih supstanci. Neke su tu da izazovu mučninu i generalnu malaksalost. Neki izazivaju povraćanje, neki i paniku i anksioznost. Samo mirno. Sve je to privremeno i posledica hemijskog napada. Proći će, a koncentracijom ćete postići da ipak funkcionišete u dovoljnoj meri da možete da se uklonite sa poprišta.
  • Policija suzavcem čisti prostor ili se brani od napada. To znači da se može proceniti šta gađaju i skloniti iz najugroženije zone. Ciljevi se, međutim, stalno menjaju. Dakle – koncentracija, fokus, mirno, hodajte, dišite, gledajte, donosite odluke, postupajte po njima.
  • Pod dejstvom alkohola i drugih psihoaktivnih supstanci efekat suzavca je značajno veći. Ako ste pili, ostanite kod kuće.
  • Pijte mnogo vode kada se izvučete, ali tek nakon što ste sa mnogo vode sa sodom bikarbonom, KOJU ĆETE IZBACITI IZ SEBE ODMAH, isprali usta, grlo i nos. Polivajte se po licu, očima i nosu, da isperete suzavac. Upamtite, suzavac je suva materija i zadržava se na odeći, koži i u kosi. To ne pipajte rukama, a posebno tim rukama ne pipajte oči, lice, usta. Odeću odmah kod kuće bacite na pranje, vi pod tuš, žmureći. Suzavac iz kose će vam teći preko lica, pa sačekajte da se potpuno ispere pre nego što otvorite oči.

Šok-bombe: Obično su to granate sa gumenom košuljicom koja sagori odmah nakon eksplozije. Imaju omotač od neke smese sa magnezijumom da bi imale snažan svetlosni bljesak. U kombinaciji sa mehurićima vazduha u gumenom omotaču koji međusobno zvučno rezoniraju, emituju sa bljeskom i vrlo, vrlo glasnu eksploziju. Nakon toga iz njih izlazi suzavac. 

Eksplozija ove vrste dezorijentiše i može da deluje parališuće. To je normalno. Sačekajte da se primirite nekoliko sekundi, fokusirajte se, pogledajte da li ste povređeni vi, zatim vaš tim, a onda sve kao u slučaju da je u pitanju obična patrona suzavca. 

Leteći objekti. Flaše, kamenje i svašta drugo sve vreme leti, ili može da poleti. U masi su uvek ubačeni provokatori, pa ako demonstranti ne počnu nešto da bacaju, a policija i vlast žele povod za nasilje, provokatori će sigurno. To im je zadatak. Projektile, iako je i to protiv propisa, policija vraća istim putem. Obično to rade komandiri i policajci sa puškama za suzavac, kojima su ruke slobodne, za razliku od običnih policajaca koji u jednoj ruci imaju štit, u drugoj pendrek. Najbolje je da ste u paru s nekim. Dok jedna osoba radi, druga pazi. Ako kamen poleti ka vama, upozorite koleginicu verbalno, ali je i sklonite fizički sa putanje projektila ako treba, pošto najčešće nema vremena za upozorenja tipa: “Mirko, pazi metak”. Neće stići da se sagne ili skloni. Može čak na vaše upozorenje da instinktivno reaguje tako što okrene lice prema projektilu, da vidi na šta je upozoravate. Dakle, ruke na ranac ili jaknu i jako cimnite, ali prema sebi, kako ne bi oborili koleginicu ili kolegu. 

Šta možete da preduzmete da vas to ne pogodi, ili bar da ne bude ozbiljnih povreda:

  • Ne budite u masi, ponovo. Novinaru nije mesto u masi. Ako treba da promenite poziciju, idite okolo, makar zakasnili. NE U MASU AKO BAŠ NE MORA. U masi ne možete nigde da se sklonite, svi pravci su vam zatvoreni.
  • Iza kordona (ima i takvih situacija) je najmanje bezbedno. Policija ima kacige, vizire i štitove. Vi nemate ništa od toga. Policiju, upamtite, baš briga za vas. Imaju druga posla, ako nisu čak i neprijateljski nastrojeni prema vama. Njih gađaju, pogodiće i vas. Izađite odatle, ili se spustite nisko i sve vreme držite jednu ruku na glavi ako poleti mnogo projektila. Druga vam je potrebna za slučaj da padnete, kako ne bi udarili licem u tlo. 
  • Kad ne gledate ni u šta drugo, bacite pogled u vis, šta vas košta. A može da vas spasi neprijatnosti.
  • Nosite kapu, kačket, čalmu, nešto. Što deblje to bolje. Običan kačket može da znači razliku između čvoruge i šivenja. Kacige su super, posebno biciklističke – izgledaju manje opasno policiji, lake su za nošenje, stanu u ranac da ne provocirate policiju pre nego što postane opasno.
  • Obratite pažnju na vrstu projektila. Čim poleti jedan kamen ili drugi tvrd predmet, sklonite se. Provokatori obično bacaju flašice s vodom i druge manje opasne objekte. Izazivaju masu, a ne povređuju policajce. Ali kamenje može da poleti u svakom trenutku.
  • Debela odeća pomaže, amortizuje udarce. 

Gumeni meci. Naveliko korišćeni devedesetih. Ili su od gume, ili od metala obloženog gumom. Tu je i gumena sačma – projektil koji se u letu rasprskava u klaster loptica, obično metalnih sa gumenom košuljicom. SVI SU VEOMA OPASNI! Na manje od 40 metara se smatraju bojevom muncijom. Gumeni meci koji su ranije korišćeni su bili manje opasni, zato što su se posle izletanja iz cevi širili u cilindar prečnika oko 5 centimetara, pa su gubili brzinu, povećavali sopstvenu površinu i više imali funkciju zaustavljanja nego povređivanja. Pa opet, neki demonstranti i dvojica kolega koje znam su pogođeni u glavu i posledice su bile zaista ozbiljne. Mene je pogodio jedan kada se odbio od zida i to uopšte nije bilo prijatno, modricu sam nosio bar dva meseca. Direktan pogodak je mnogo gori. Verovatno je da policija ima modernije gumene metke i slične projektile, koji povređuju, odnosno onesposobljavaju, ako je sudeći po ponudi na tržištu. A na tim stvarima se u državama kao što je naša – ne štedi. 

NAJVAŽNIJE PRAVILO: SKLONITE SE ODMAH! 

  • Upotrebu gumenih metaka ćete lako i veoma efektno prepoznati – policija nišani u masu, a ne u vis, kao kanisterima suzavca. Dakle, ako spušte puške ka masi, ili gađaju gumenim mecima, ili je počeo građanski rat, treća opcija je samo da kanisterima suzavca gađaju u tela, što su radili ranije, namerno, ali ćete suzavac lako prepoznati i u letu, a i puška za suzavac se obično lako prepozna. Kratka je, nezgrapna i obično ima masivan okvir sa projektilima ili se “prelama” da se svaki put ponovo napuni. Svakako ima debelu cev, mnogo deblju nego ova za bojevu municiju. Gumeni meci se ispaljuju iz specijalnih pušaka, takođe, ali i iz običnih i zato – čim policija spusti cevi ka masi – udaljite se najkraćim bezbednim putem do nekog zaklona. 
  • Gumeni meci se odbijaju od tvrdih površina veoma velikom brzinom. To što ste iza nečega, ne znači mnogo ako je i iza vas zid, na primer. Rikošet je veoma efikasan, takođe.
  • Zaštitite glavu, ali ovog puta i stomak. Debela odeća pomaže. Ranac na grudima ili leđima, u zavisnosti od vaše pozicije u odnosu na policiju, takođe. 
  • Ako policija počne da koristi gumene metke, znači da je odlučeno da se demonstracije raščiste do kraja. Sklonite se na bezbednu distancu.

Projektili su nepredvidivi i teško je zaštititi se od njih kada polete. Zato su taktički potezi ovde važniji od reaktivnih. Mislite. Taktizirajte. Pazite se. Čuvajte se. 

Uniformisana policija. Policija nikada nije “prešla na stranu naroda”, niti će, osim ako direktno izgube sukob sa demonstrantima na licu mesta, pa nemaju izbora. Ne zavaravajte se. Već sutra će ponovo jednako orno navaliti na demonstrante, ako im se pruži prilika. Prosto, to je njihov posao, kako ga oni shvataju. Dakle, postupiće po naređenju, a njihovo eventualno odustajanje od zadatka zavisi samo od njihovog komandira. Ako taj odustane, kao što su 5. oktobra mnogi od njih odustali od korišćenja bojeve municije, uprkos naređenju, odustaće i jedinica. Ako izvadi pištolj, pucaće svi. Jer, neki su pucali (cele jedinice) i 5. oktobra. i 9. marta. I u mnogim drugim situacijama. Dakle, ne računajte na njihovu uviđavnost. Ne zato što su neljudi, nego upravo suprotno. Zašto je to tako?

Njih je uvek mnogo manje nego demosntranata. Zato se jako plaše. Ostaje im samo jedinstvo i zajedničko delovanje. Tako da će braniti jedni druge po svaku cenu. Šta sve ovo znači?

Ne ubeđujte se s njima, poslušajte ih, glumite jadnice i jadnike, stalno vičite da ste novinari/ke, bilo šta, samo da dobijete priliku da im se sklonite s puta. Nećete biti pošteđeni, čak posebno ako se uplaše - sravniće sve pred sobom boreći se za goli život i svoje zdravlje.

  • Kada komandir kordona (obično jedan od komandira vodova, dve žute štrafte na epoleti) raširi ispravljene ruke u visini ramena, vreme je da idete. Kada spusti ruke, kordon kreće na masu. Ovakve, neverbalne komande, međutim, izdaju se samo ako je buka tolika da delovi kordona neće čuti komandira. Verbalne komande nećete čuti, pa često bacajte pogled ka kordonu, kako bi uhvatili njegov prvi pokret i sklonili se. Obratite pažnju, ako ste blizu policije, na naređenja koja primaju motorolom (radio stanicom). Trebalo bi da nose slušalice i da ih ne čujete, ali često ne nose slušalice jer tako ne čuju šta im pričaju kolege pored njih. Možete čuti zanimljive stvari sa njihovih motorola, uključujući i naređenja za napad, posle čega imate vremena samo dok policija na terenu ne prenese naređenje svima koji treba da ga znaju. Sklonite se. 
  • Policajci su nervozni i uplašeni, a i veoma različite osobe. Nisu ih birali ni po pristojnosti, ni po inteligenciji, nego uglavnom po visini i volji da izvrše naređenje. Neki od njih mogu da reaguju, i to se gotovo uvek desi, mimo svake logike i razuma. Razlog je sasvim ljudski i već smo ga pominjali - strah. Budite pametni. Ako ste im blizu i ako neko komunicira, komunicirajte i vi, procenjujući kakva je to osoba. Većina neće tući novinarku ili novinara ako ne moraju i ako uspostavite neki odnos sa najbližim od njih, zaobići će vas, a ostali učiniti isto, baš kao što bi učinili i da vas taj jedan udari. Ali, policajac koji odgovara nervozno i kratko je policajac koji će vas ukloniti silom čim kordon krene. Sa takvom osobom smanjite komunikaciju na najmanju moguću meru, budite na distanci koja vam daje vremena za beg i pokušajte da razumete kako će policija pokušati da potisne ili opkoli demonstrante u sektoru u kojem se nalazite. Onda im se sklonite s puta. Pre nego što krenu. Ako vam prilaze, počnite pre nego što stignu da se glasno predstavljate kao novinari i odmah ih pitajte, pre nego što postanu neprijatni, kuda da se beznedno udaljite. Kod nekih i upali, pa vas opsuju i pokažu pravac. Gledajte ih u oči i ponašajte se prema njima kao da ste zabrinuti za njih. I to pali ponekad. Ali ako možete, ne budite im blizu i udaljite se sa što manje komunikacije.
  • Ako vas privode, što manje govorite i ne pružajte otpor. Ako vas izlože nasilju, vičite i jaučite čak i ako vas ne boli. Čak i kad polude, ne vole pažnju koju možete da privučete. Kada vas odvedu, nema pravila i nema saveta. Obično vas malo izbubecaju do marice, više grubim vučenjem i guranjem, a posle ste bezbedni sve dok ne dođete u prostor u kojem ste sa njima bez svedoka. Zaista je malo verovatno da će tu situaciju zloupotrebiti, još uvek nismo u Moskvi, a ako se i to dogodi, nemam savet za vas. Nisam imao to iskustvo. No, verovatnoća privođenja novinara, pa čak i nasilja prema novinaru je manja nego u slučaju demonstranata. Ali postoji. Dešavalo se. Više puta.
  • Ako su policajci pokrili brojeve znački, ili cele značke, budite posebno oprezni. To znači da ne žele da budu identifikovani. Odnosno, da ne smeraju nešto miroljubivo. Obično to rade po internom dogovoru, svi u jedinici. Sklonite se od takve jedinice.
  • Policija ne čisti prostor nasumice. Ima plan. Osvajaju ga deo po deo, ali tako da ono što osvoje, mogu posle i da brane. To znači da će najsposobnija jedinica, nekad pojačana konjičkom policijom, da juriša udarajući sve pred sobom, a da će za njima da dođe prvo jednostruki, razređeni kordon koji udara ove koji su pali, zaostali ili ušli sa strane, ili hapsi iste te ljude uz pomoć brutalne policije u civilu. Sve to ima za cilj da šokira i uplaši demonstrante i zato su svi policajci koji u tome učestvuju na bilo koji način, izuzetno agresivni i efikasni. Ne pitaju nikoga ništa, samo mlate i urlaju. Tek posle njih dolaze ovi “mirni” što samo drže položaj (koji će sasvim lepo postati jednako surovi kao i ovi napred, čim im se to naredi, ili ako se uplaše). Zato je važno ne biti tu kada krenu u prostor. 
  • Branjenje prostora zahteva veći broj policajaca. Zato je svako pristizanje pojačanja sumnjivo. Jer, pojačanja su uvek tu samo što su nekoliko ulica dalje, u nekom parku ili slično. Ako dođu tamo gde je događanje, došli su sa razlogom. Sklonite se. 
  • Ako je tuča, jasno je da je tuča. Ali mirne demonstracije ne znače da policija neće intervenisati. Iz istog razloga, ako radite kao ekipa, nije loše obići obode demonstracija, čuti se sa kolegama i prikupiti informacije o tome gde su autobusi kojima su rezervne jedinice došle, ili gde leže po travi i čekaju naređenja – nisu tamo slučajno i iz tog pravca će verovatno u nekom trenutku nagrnuti vitlajući pendrecima. 
  • Ako vas policija pusti iza kordona, razmislite dva puta da li ćete to prihvatiti. Dok je mirno, to je najbolji položaj za izveštavanje. Ali kad počne nasilje, tu je najopasnije. Policajci vas neće hteti iza leđa ako niste u uniformi, a demonstranti će gađati i vas gađajući policiju.
  • Pamtite lica policajaca koji čine krivična dela. Trebaće vam. Srešćete ih ponovo na ulici, verovatno baš u kordonu. Onda možete da ih zaobiđete u širokom luku. Memorišite broj značke, pa ga naknadno zapišite (ne pred njima). Možda zatreba.

Policija u civilu. Surova i svuda oko vas. Uvek su ih stotine među demonstrantima. Nemojte misliti da ćete ih prepoznati. Neke možda, ali nisu toliko glupi. Dobar deo izgleda kao vi ili ja. Zato pazite šta pričate, ne vičite ništa, ne učestvujte u demonstracijama, ne psujte policajce koji biju, niste zato tu. Policija u civilu može zbog toga da vas izvuče iz mase i uhapsi, što je vrlo bolno iskustvo i garantovano traumatično. Ako vidite kako intervenišu, ne fotografišite ih iz bliza, reagovaće agresivno. Ne pričajte s njima ako vam se ne obrate. Oni tu nešto rade, obično nešto dosta nezgodno, sve im smeta što nije neposredni zadatak i koliko god da se kuraže, zapravo se i oni boje da ih masa ne provali pre vremena, da ne dođe do linča, pa su nervozni i spremni na sve. I ako ih prepoznate pre akcije (neki nose loše skrivene radio stanice, a svi pištolje), ne reagujte ni na koji način. Još jednom – vi ste posmatrači, ne učesnici. Osim onoliko koliko vas situacija natera.

U Srbiji se dogodilo i da specijalna jedinica tajne službe dobije zadatak da ciljano prebija novinare na demonstracijama (JSO 96./97.). To znači da se tako nešto ponovo može dogoditi. To bi verovatno spadalo u zadatke posebno obučenih pripadnika OPA (Odeljenje za posebne akcije) kojih je sada mnogo više nego ranije i koji u svojim redovima imaju i osobe kojima u policiji nije mesto. Ako ste se pitali ko su oni civili koji gaze ljude po licu, to su oni. Smatraju da su nedodirljivi (svakako imaju zaštitu od zakona) i spremni su na sve i svašta. Tu su i pripadnici svih drugih bezbednosnih agencija – BIA, VBA i tako dalje. Svi imaju svoje zadatke za koje ne znamo šta su. Ali su retko konstruktivni. Dakle, ponašajte se umereno, povučeno i profesionalno. Glasno se predstavljajte kao novinari u svakoj pogodnoj prilici, jer vam to može pomoći, a u malo verovatnom slučaju da ciljano jure novinare (jeste se desilo, ali samo jednom), neće vam mnogo odmoći jer ako im ne padnete šaka baš među prvima, znaćete jako brzo šta se događa i udaljiti se što pre. 

Tu ste da preživite, izvučete se nepovređeni i uradite posao ako je moguće. Tim redom.

Policija je samo alat, sredstvo, obučeno da postupa po naređenjima i pod velikim pritiskom, i u tome su jako dobri. Jedan komandir policije mi je ispričao kako su jedinice beogradske policije, nakon sukoba sa OVK, imale izuzetno mali procenat pripadnika sa psihičkim posledicama u odnosu na standardne procente na koje se računa u slučaju rata. Oni vam nisu ni prijatelji ni neprijatelji. Ali kad krenu, možda će i zaobići TV ekipe, a svi ostali su meta.

Demonstranti. Nepredvidivi, posebno danas u Srbiji. Osim policije u civilu, ekstremne desnice, “samostalnih” kriminalaca (koje ne angažuje država) koji su tu da se zabave ili nekoga opljačkaju i osoba sa psihičkim poteškoćama ili prosto izbezumljenih, svi ostali su vrlo emotivni i nervozni kada počnu sukobi, ili je takva atmosfera. Nikada ne znate šta da očekujete i zato evo nekoliko pravila:

  • Ako se uzima izjava od demonstranta, izdvoji ga se iz mase, dovoljno daleko da ostali ne čuju vaš razgovor, ako je moguće. Drugi slušaju, mešaju se, reaguju, može da bude svađe i sukoba. Ako sa tom osobom krene veća grupa prijatelja, istomišljenika ili bilo kakva grupa, odustanite. 
  • Ne dozvoljavajte da vam se obraćaju povišenim tonom, unose u lice, objašnjavaju šta i kako treba da izveštavate. Stav treba da bude ljubazan, ljudski, ali odlučan i odmah se pozovite na pravila profesije. Ako ništa ne pomaže, saslušajte. Svakako se sve vreme ponašajte kao da treba sad da idete negde, ili se javite na lažni telefonski poziv. Jako motivisani demonstranti su sasvim normalna stvar, ali na par metara razdaljine. Iako je većina OK, neki nisu i vi to ne možete znati.
  • Sklanjajte se od agresivnih grupa navijača i huligana. Iako su njihovi obračuni dobar materijal za izveštvanje, nikada ne znate kada će se okrenuti i na vas, a posebno kada dobiju batine i nadišu se suzavca. Najčešće su tu po nečijem zadatku, obično vrlo poganom. U isto vreme, oni su magnet za ozbiljnu policiju, suzavac, gumene metke i sve drugo što se trudimo da izbegnemo.
  • Što je grupa organizovanija, to je opasnija i privlačnija policiji, a možda, rekoh, i radi za neku od službi. Posmatrati ih sa bezbedne udaljenosti i obavezno iz veće grupe osoba. Usamljena novinarka ili novinarski par su im vrlo sumnjivi. Ako su tu sa zadatkom da naprave haos, šta će im bolja prilika nego da učine nažao novinarima, to će sigurno odjeknuti i njihovi nalogodavci će biti srećni. Grupe te vrste su paranoične, njihovi članovi nekontrolisani agresivci i kriminalci i naglo reaguju. Prate lidera, mada prave probleme i individualno. Sklonite se.
  • Demonstranti koji su tu individualno se ponašaju dosta unisono. Ili pričaju u manjim grupama, ili svi gledaju ka bini, ako neko govori. Obratite pažnju na to ko gleda negde drugo, ko se kreće po masi lateralno, ko se ponaša drugačije. I budite oprezni, izbegavajte kontakt. Ima mnogo neuračunljivih osoba, policije u civilu, provokatora svih provinijencija, džeparoša i drugih kriminalaca koji koriste gužvu.
  • Ne pričajte previše sa poznanicima i rođacima koje zateknete u masi. Izlažete i sebe i njih riziku pada koncentracije. Ljubazno se pozdravite, razmenite par reči, izvinite se i recite da ste na zadatku. To je ometanje. Prijatno, ali ometanje.
  • Ako ste pred binom, između mase i govornika i organizatora, stalno se penjite na nešto i osmatrajte položaje policije. Reagujte na pojačanja. Uzmite izjave što pre i uklonite se na obode događaja. 
  • Ne mešajte se! Ni u šta. Ako neko gubi život pred vama, pomozite, ali se ne mešajte u svađe, rasprave, odluke demonstranata. Ako ste im sumnjivi, nasmešite se i predstavite kao novinarka/novinar. Od vašeg ponašanja može da zavisi atmosfera komunikacije. Emitujte pozitivne sentimente.

Borbena oklopna vozila, oklopljena terenska vozila i vatrogasna vozila. Sklanjajte se SVIM vozilima, a posebno onim koja ne usporavaju. Vozilima blizu mase nije mesto i ili imaju loše namere, ili je osoba koja vozi izbezumljena od straha. Što se policijskih vozila tiče:

  • Vatrogasna vozila polivaju vodom. Vodeni pritisak može da vas obori, ali ne i da vas ozbiljno povredi. Pad, međutim, može – koleginicu je devedesetih godina oborio mlaz vodenog topa, udarila je potiljkom o asfalt i onesvestila se. Jedva smo je izvukli iz gužve, nakon čega se duže lečila i napustila profesiju. Ta se vozila retko upotrebljavaju, češće specijalni “vodeni topovi” samo za demonstracije. Njihov mlaz je nešto jači, ali je i dalje više ili manje bezopasan. Ipak, zimi može da bude veoma neprijatno biti potpuno mokar, a iza vodenog topa obično nastupa kordon, pa je svaki susret sa aktivnim vodenim topom dobar razlog za povlačenje.
  • BOV (borbena oklopna vozila) ispaljuju suzavce iz kosih cevi na prednjim i bočnim stranicama vozila, u vis, ali mogu da ih ispaljuju i na izuzetno malu razdaljinu od samo desetak metara, kada treba da se zaštiti vozilo. Sama vozila imaju izuzetno malu preglednost iznutra, pa mogu da pregaze nekoga zato što ga ne vide. Pokušajte da ne budete blizu BOV-a. Neki BOV-ovi imaju i horizontalne sprejeve za suzavac i biber-sprej, a iz nekih će demonstrante gađati gumenim mecima, nekad čak i rafalno. To su izuzetne situacije ali su 5. oktobra baš takva vozila bila poslata na ulicu i u početku su korišćena i za suzavac i za rafalnu paljbu gumenim mecima. Imali su i naređenje da upotrebe bojevu municiju, koje srećom nije izvršeno.
  • Oklopljena terenska vozila su standardno prevozno sredstvo žandarmerije, interventnih i još nekih jedinica MUP-a. Ponekad na sebi imaju teški mitraljez, što je nasleđe sukoba na Kosovu koji su vodile jedinice MUP-a, pa su tada militarizovane, a sada služe za plašenje građana. Teški mitraljez neće biti korišćen na demonstracijama, ali će jedinica poslata da zauzme izvestan prostor, ako joj se građani nađu na putu, ponekad da se zaleti na masu u strahu od opkoljavanja (obično je zadnji deo karoserije u kojoj je samo nekoliko policajaca otvoren, pa se osećaju izloženima). Sklonite se. Isto tako, u bar dva navrata, policija je jurila demonstrante po Beogradu tim vozlima iz kojih je neko od policajaca udarao ljude dugim pendrekom. Svakako – sklonite se.

Na kraju, da ponovim princip broj 1: mi smo tu da radimo i ostanemo čitavi da možemo da izvestimo i sutra radimo nešto drugo ili isto to - ali da radimo. To, da ponovimo, mogu samo čitavi, zdravi i živi novinari.

 

Dalja literatura: Verovatno najbolji izvor znanja o svim načinima i sredstvima za suzbijanje demonstracija su – Palestinci i njihove NVO. Ima ih na internetu i na njihovim sajtovima su detaljnija objašnjenja od ovog, uključujući čak i specifikacije oružja i municije. Ako vas zanima, istražite.

 

Primer obrasca

Krivična prijava - obrazac Privatna tužba - obrazac Tužba - obrazac